Početna > Izdanja > Broj 28/29 > Ambasador
Intervju
Njegova Ekselencija Jon Makovej, ambasador Republike Rumunije u Srbiji
Rumunija, zemlja sa mnogo prirodnih lepota i različitosti, zemlja sa bogatim kulturnim nasleđem, koja se priključila Evropskoj uniji u januaru 2007. godine, trenutno uživa u svom najvišem životnom standardu od komunističkog vremena, sa porastom broja stranih investicija i jednom od najbrže rastućih ekonomija u Evropi. Rumunija je čuvena po Karpatima, Constantinu Brankusiu, vinu, srednjevekovnim tvrđavama, Mircea Eliadeu, elektronskom mikroskopu, Dacia automobilima, Drakuli, insulinu, E.M. Cioranu, sarmi, multietničkom miru, mlaznom motoru, Nađi Komaneči, Crnom moru, poljima suncokreta, oslikanim manastirima i delti Dunava. Iako smo prve komšije, o ovoj predivnoj, nama prijateljskoj zemlji, znamo veoma malo. O kulturi, istoriji, diplomatskim odnosima i tradicionalnom prijateljstvu između Rumunije i Srbije, za PROFIT magazin govori, na perfektnom srpskom jeziku, Njegova Ekselencija Jon Makovej, ambasador Republike Rumunije u Srbiji.
Jon Makovej
Vaša Ekselencijo, kako se osećate u Beogradu?
Moje priče sa Beogradom su veoma stare. Došao sam ovde prvi put u septembru 1979. godine. Tada sam bio ataše u ambasadi i to su bili moji počeci kao diplomate u inostranstvu, tadašnjoj Jugoslaviji. Ako me pitate kako sam u davna vremena razgovarao sa ljudima ovde, rekao bih da sam pokušao polako na srpskom, pošto sam došao ovde posle nekoliko meseci kurseva, tako da kažem srpsko-hrvatskog jezika, kako se u onim vremenima zvao jezik ovih prostora. Ali kada sam došao prvi put, bilo mi je jasno da ništa ne znam.
Koliko godina vam je trebalo da naučite srpski, pošto ga govorite bez greške?
Moje ambicije da govorim srpski su bile velike, praktično sam smatrao da mi treba novi početak, što se jezika tiče.
Posle kurseva u Bukureštu, nikada nisam učio jezik, nego sam učio gledajući televiziju, slušajući radio, čitajući štampu, zatim sam polako počeo da čitam knjige, literaturu ove zemlje i počeo sam da se snalazim.
Radim 33 godine kao diplomata, a više od polovine tog vremena sam posvetio ovim prostorima, radeći ovde, ili u Bukureštu.
Na mestu ambasadora u Srbiji sam od 26. aprila 2006. godine. Bio sam poslednji ambasador koji je predao akreditive predsedniku Državne zajednice Srbija i Crna Gora.
Kakvi su danas političko-ekonomski odnosi između Rumunije i Srbije?
Ono što ću ja reći, u stvari, predstavlja temperaturu odnosa između Rumunije i Srbije. Naši predsednici su se susreli za poslednjih 5 godina 10 puta, ako to nešto znači. Ne samo predsednici, nego i ministri spoljnih poslova, premijeri i ministri poljoprivrede, ministri ekologije.
Zašto se predsednici sreću tako često? Koje teme su predmet njihovih razgovora?
Pošto su oni prvo veliki prijatelji, prvenstveno su se približavali jedan drugom na ljudskom planu. Oni su se videli, razumeli i shvatili da mogu da rade zajedno. Teme su bile razvoj odnosa: političkih, ekonomskih, kulturnih, u oblasti obrazovanja omladine. Imamo dobru saradnju na nivou vojne aktivnosti, na nivou policije. Niko ne sme reći da se na tom planu ne radi i isto tako niko ne sme reći da nemamo nekoliko problema. Ali zato radimo zajedno da ih prebrodimo i rešimo. Otvoreno se može reći da su odnosi dveju zemalja na nivou politike, diplomatije i ekonomije izvanredni. Najvažnije je da za cilj imamo razvoj naših regiona. Razgovaraju o razvoju odnosa i kako jedni drugima mogu pomoći.
Rumunija je jedna od pet zemalja EU koja nije priznala Kosovo. Kakav je stav rumunske vlade po pitanju Kosova? Iz kog razloga konkretno niste priznali Kosovo?
Mogu da vam kažem da u Rumuniji, na političkom nivou, imamo jedinstven stav prema Kosovu. Predsednik, vlada i parlament imaju isti stav. Posebno što smatramo da sve to moramo gledati kroz međunarodno pravo. Smatramo da je naš stav direktno vezan za način na koji mi gledamo poštovanje međunarodnog prava, a drugo, nedavno je ministar spoljnih poslova Rumunije rekao da smatra da dve zemlje mogu biti solidarne. O svemu se može diskutovati, ali razlog broj jedan je poštovanje međunarodnog prava. U okviru Evropske unije ima 5 zemalja- Rumunija, Španija, Kipar, Grčka i Slovačka, čiji su stavovi prema Kosovu poštovanje međunarodnog prava. A to meni znači još nešto: Rumuni su sa Srbima uvek bili solidarni, a kada je nama bilo najteže, Jugoslavija, Srbija su bile uz nas. A sada, kada je Srbiji teško, mi smo iz solidarnosti zajedno.
Ekonomska saradnja između Rumunije i Srbije bazirana je na trgovinskoj razmeni. Čime najviše trgujemo?
Prošle godine, sa Srbijom smo imali 900 miliona dolara trgovinske razmene. Imali smo veoma dobru saradnju u oblasti tehnike. Tu su i hemijski proizvodi, električna energija, nameštaj, poljoprivreda, građevinski materijal. Imamo dosta toga, jer su naše ekonomije još uvek komplementarne i tražimo sve ono što možemo međusobno realizovati.
Krajem 2008. godine, pre početka ove paklene krize, stigli smo do milijarde dolara u međusobnim razmenama.
Šta mislite, gde je izlaz iz krize i kada?
Ja mislim da su nam svima potrebne najmanje 2 godine da izađemo iz finansijske krize, koja ekonomski utiče na nas. A mi nismo imali iskustvo i sada se organizujemo. Situacija je vrlo teška.
Nekoliko velikih rumunskih kompanija je učestvovalo u privatizaciji velikih kompanija u Srbiji, i to u vrlo interesantnim oblastima. Kojim?
Srbija je jedna od zemalja u koju Rumunija investira privatno. Kada bi trebalo da kažem koliko su investirali Rumuni, rekao bih vrlo malo i smatram da je trebalo mnogo više. Srbija nije angažovana u oblasti privatizacije. Svi su previše koncentrisani na trgovinu.
Mislim da je naša najuspešnija privatizacija Želvoz u Smederevu. U Kruševcu ima nekoliko investicija firmi- hotel Vrujci, farmaceutika. Imamo nekoliko malih firmi iz Rumunije u oblasti sanitarnih i građevinskih materijala. Smatramo da u Srbiji imamo oko 60 miliona evra u investicijama ili privatizovanim poslovima. Ja bih želeo da i Srbija stigne do toga i kod nas. Na jesen, u Rumuniji očekujemo posetu gospodina Cvetkovića, a imaćemo i sastanak mešovitog komiteta.
Šta Srbija treba da učini na putu približavanja Evropskoj uniji? Koje su osnovne stvari koje bi trebalo da ubrzamo, promenimo?
Prvo, treba da preuzete obaveze ispunite, a drugo, da nikako ne zaboravite prijatelje, jer Srbija ne može sama. Rumunija ne bi bila danas član EU da nije shvatila da treba da radimo sa svim zemljama članicama EU. Svi su nama pomogli.
Na koji način bi Rumunija mogla da pomogne Srbiji da se približi EU?
Mi možemo pružiti jaku političku podršku. Srbija ima prijatelje kao što su Španija, Kipar, Grčka, Slovačka, Rumunija. Treba da ih koristi mnogo bolje i da zna da dobija od svih ono najbolje, da ima političkih uslova i izgleda. Srbija će sama odlučivati kako i gde, ali Rumunija, kao iskren prijatelj, je veoma spretan partner i treba da učite na našim greškama. Hajde da se stalno konsultujemo, da ne pravite greške koje smo mi pravili. Takođe, mislim da je veoma važno što Srbija ima mnogo otvorenih „gradilišta“ na svim planovima.
Koliko su nam realni izgledi, po Vašem mišljenju, da u 2012. godini postanemo član EU?
Svi se nadamo da će 2011. Srbija dobiti status kandidata, a posle sledi još jedan važan korak, a to je početak pregovora. Sve zavisi od situacije. Primer je Hrvatska, koja je počela 2006-2007. da pregovara i svi su rekli da će 2009. ući u EU. Evo, 2010. je, a još nema nikakvih izgleda. Veoma je teško predvideti termin.
U Srbiji, prva asocijacija na Rumuniju je grof Drakula, a veoma malo znamo o tome šta jedu Rumuni, koji su nacionalni običaji, koju muziku slušaju...
Isto kao i kod vas, imamo i sarme i pihtije i rakiju. Još uvek ima porodica koje prave hleb. U oblasti folklora ima toliko sličnosti, u oblasti muzike ima fragmenata koji su potpuno isti.
Proju nigde nisam našao u Rumuniji, to je nešto specifično. Način na koji se pravi neko jelo može biti različit, ali je u osnovi sve slično. Mi nemamo pljeskavicu, ali imamo ćevape.
Da li znate koliko Rumuna živi u Srbiji i da li ste zadovoljni njihovim statusom ovde?
Rekao bih da postoji nekoliko stvari o kojima nismo uspeli da se dogovorimo sa našim prijateljima u Beogradu, a radi se o grupi Rumuna koji žive u Vojvodini. Postoji jedan problem koji je neprijatan za naše partnere u Srbiji. Znam da imamo jedan zajednički komitet i smatramo da u tim okvirima treba da razgovaramo koliko je potrebno.
Problem je sledeći: oni koji se deklarišu kao Rumuni treba da budu prihvaćeni kao takvi, da imaju ista prava, kao i Srbi u Rumuniji.
Kolika je srpska dijaspora u Rumuniji?
Srba iz regiona ima 22 000 u rumunskom Banatu, a Rumuna u Vojvodini 30 000. Nedavno je bio ministar spoljnih poslova ovde, a bili su i u Petrovcu na Mlavi. Razgovarali su sa Vlasima, onima koji sebe smatraju Rumunima i onima koji se ne smatraju Rumunima.
Šta Vam se posebno dopada u Srbiji, a šta ne?
Ono što mi se od početka dopada je slikarstvo, srpski narod dobro reaguje na sve što je lepo i dobro. Ono što bih ja želeo je da se odnosi između naše dve zemlje razvijaju. Želeo bih i da se vratim kao turista, da posetim mesta na kojima sam bio kada sam radio.
U Francuskoj sam radio 5 godina i tamo mi je bilo lepo, ali u Srbiji se osećam kao da sam kod kuće i uvek su se ljudi ponašali sjajno prema meni. Diplomatija je nekada lepa, ali nekada mi se ne sviđa.
Šta ćete poneti iz Srbije sa sobom?
Ljudsko biće.
Moje priče sa Beogradom su veoma stare. Došao sam ovde prvi put u septembru 1979. godine. Tada sam bio ataše u ambasadi i to su bili moji počeci kao diplomate u inostranstvu, tadašnjoj Jugoslaviji. Ako me pitate kako sam u davna vremena razgovarao sa ljudima ovde, rekao bih da sam pokušao polako na srpskom, pošto sam došao ovde posle nekoliko meseci kurseva, tako da kažem srpsko-hrvatskog jezika, kako se u onim vremenima zvao jezik ovih prostora. Ali kada sam došao prvi put, bilo mi je jasno da ništa ne znam.
Koliko godina vam je trebalo da naučite srpski, pošto ga govorite bez greške?
Moje ambicije da govorim srpski su bile velike, praktično sam smatrao da mi treba novi početak, što se jezika tiče.
Posle kurseva u Bukureštu, nikada nisam učio jezik, nego sam učio gledajući televiziju, slušajući radio, čitajući štampu, zatim sam polako počeo da čitam knjige, literaturu ove zemlje i počeo sam da se snalazim.
Radim 33 godine kao diplomata, a više od polovine tog vremena sam posvetio ovim prostorima, radeći ovde, ili u Bukureštu.
Na mestu ambasadora u Srbiji sam od 26. aprila 2006. godine. Bio sam poslednji ambasador koji je predao akreditive predsedniku Državne zajednice Srbija i Crna Gora.
Kakvi su danas političko-ekonomski odnosi između Rumunije i Srbije?
Ono što ću ja reći, u stvari, predstavlja temperaturu odnosa između Rumunije i Srbije. Naši predsednici su se susreli za poslednjih 5 godina 10 puta, ako to nešto znači. Ne samo predsednici, nego i ministri spoljnih poslova, premijeri i ministri poljoprivrede, ministri ekologije.
Zašto se predsednici sreću tako često? Koje teme su predmet njihovih razgovora?
Pošto su oni prvo veliki prijatelji, prvenstveno su se približavali jedan drugom na ljudskom planu. Oni su se videli, razumeli i shvatili da mogu da rade zajedno. Teme su bile razvoj odnosa: političkih, ekonomskih, kulturnih, u oblasti obrazovanja omladine. Imamo dobru saradnju na nivou vojne aktivnosti, na nivou policije. Niko ne sme reći da se na tom planu ne radi i isto tako niko ne sme reći da nemamo nekoliko problema. Ali zato radimo zajedno da ih prebrodimo i rešimo. Otvoreno se može reći da su odnosi dveju zemalja na nivou politike, diplomatije i ekonomije izvanredni. Najvažnije je da za cilj imamo razvoj naših regiona. Razgovaraju o razvoju odnosa i kako jedni drugima mogu pomoći.
Rumunija je jedna od pet zemalja EU koja nije priznala Kosovo. Kakav je stav rumunske vlade po pitanju Kosova? Iz kog razloga konkretno niste priznali Kosovo?
Mogu da vam kažem da u Rumuniji, na političkom nivou, imamo jedinstven stav prema Kosovu. Predsednik, vlada i parlament imaju isti stav. Posebno što smatramo da sve to moramo gledati kroz međunarodno pravo. Smatramo da je naš stav direktno vezan za način na koji mi gledamo poštovanje međunarodnog prava, a drugo, nedavno je ministar spoljnih poslova Rumunije rekao da smatra da dve zemlje mogu biti solidarne. O svemu se može diskutovati, ali razlog broj jedan je poštovanje međunarodnog prava. U okviru Evropske unije ima 5 zemalja- Rumunija, Španija, Kipar, Grčka i Slovačka, čiji su stavovi prema Kosovu poštovanje međunarodnog prava. A to meni znači još nešto: Rumuni su sa Srbima uvek bili solidarni, a kada je nama bilo najteže, Jugoslavija, Srbija su bile uz nas. A sada, kada je Srbiji teško, mi smo iz solidarnosti zajedno.
Ekonomska saradnja između Rumunije i Srbije bazirana je na trgovinskoj razmeni. Čime najviše trgujemo?
Prošle godine, sa Srbijom smo imali 900 miliona dolara trgovinske razmene. Imali smo veoma dobru saradnju u oblasti tehnike. Tu su i hemijski proizvodi, električna energija, nameštaj, poljoprivreda, građevinski materijal. Imamo dosta toga, jer su naše ekonomije još uvek komplementarne i tražimo sve ono što možemo međusobno realizovati.
Krajem 2008. godine, pre početka ove paklene krize, stigli smo do milijarde dolara u međusobnim razmenama.
Šta mislite, gde je izlaz iz krize i kada?
Ja mislim da su nam svima potrebne najmanje 2 godine da izađemo iz finansijske krize, koja ekonomski utiče na nas. A mi nismo imali iskustvo i sada se organizujemo. Situacija je vrlo teška.
Nekoliko velikih rumunskih kompanija je učestvovalo u privatizaciji velikih kompanija u Srbiji, i to u vrlo interesantnim oblastima. Kojim?
Srbija je jedna od zemalja u koju Rumunija investira privatno. Kada bi trebalo da kažem koliko su investirali Rumuni, rekao bih vrlo malo i smatram da je trebalo mnogo više. Srbija nije angažovana u oblasti privatizacije. Svi su previše koncentrisani na trgovinu.
Mislim da je naša najuspešnija privatizacija Želvoz u Smederevu. U Kruševcu ima nekoliko investicija firmi- hotel Vrujci, farmaceutika. Imamo nekoliko malih firmi iz Rumunije u oblasti sanitarnih i građevinskih materijala. Smatramo da u Srbiji imamo oko 60 miliona evra u investicijama ili privatizovanim poslovima. Ja bih želeo da i Srbija stigne do toga i kod nas. Na jesen, u Rumuniji očekujemo posetu gospodina Cvetkovića, a imaćemo i sastanak mešovitog komiteta.
Šta Srbija treba da učini na putu približavanja Evropskoj uniji? Koje su osnovne stvari koje bi trebalo da ubrzamo, promenimo?
Prvo, treba da preuzete obaveze ispunite, a drugo, da nikako ne zaboravite prijatelje, jer Srbija ne može sama. Rumunija ne bi bila danas član EU da nije shvatila da treba da radimo sa svim zemljama članicama EU. Svi su nama pomogli.
Na koji način bi Rumunija mogla da pomogne Srbiji da se približi EU?
Mi možemo pružiti jaku političku podršku. Srbija ima prijatelje kao što su Španija, Kipar, Grčka, Slovačka, Rumunija. Treba da ih koristi mnogo bolje i da zna da dobija od svih ono najbolje, da ima političkih uslova i izgleda. Srbija će sama odlučivati kako i gde, ali Rumunija, kao iskren prijatelj, je veoma spretan partner i treba da učite na našim greškama. Hajde da se stalno konsultujemo, da ne pravite greške koje smo mi pravili. Takođe, mislim da je veoma važno što Srbija ima mnogo otvorenih „gradilišta“ na svim planovima.
Koliko su nam realni izgledi, po Vašem mišljenju, da u 2012. godini postanemo član EU?
Svi se nadamo da će 2011. Srbija dobiti status kandidata, a posle sledi još jedan važan korak, a to je početak pregovora. Sve zavisi od situacije. Primer je Hrvatska, koja je počela 2006-2007. da pregovara i svi su rekli da će 2009. ući u EU. Evo, 2010. je, a još nema nikakvih izgleda. Veoma je teško predvideti termin.
U Srbiji, prva asocijacija na Rumuniju je grof Drakula, a veoma malo znamo o tome šta jedu Rumuni, koji su nacionalni običaji, koju muziku slušaju...
Isto kao i kod vas, imamo i sarme i pihtije i rakiju. Još uvek ima porodica koje prave hleb. U oblasti folklora ima toliko sličnosti, u oblasti muzike ima fragmenata koji su potpuno isti.
Proju nigde nisam našao u Rumuniji, to je nešto specifično. Način na koji se pravi neko jelo može biti različit, ali je u osnovi sve slično. Mi nemamo pljeskavicu, ali imamo ćevape.
Da li znate koliko Rumuna živi u Srbiji i da li ste zadovoljni njihovim statusom ovde?
Rekao bih da postoji nekoliko stvari o kojima nismo uspeli da se dogovorimo sa našim prijateljima u Beogradu, a radi se o grupi Rumuna koji žive u Vojvodini. Postoji jedan problem koji je neprijatan za naše partnere u Srbiji. Znam da imamo jedan zajednički komitet i smatramo da u tim okvirima treba da razgovaramo koliko je potrebno.
Problem je sledeći: oni koji se deklarišu kao Rumuni treba da budu prihvaćeni kao takvi, da imaju ista prava, kao i Srbi u Rumuniji.
Kolika je srpska dijaspora u Rumuniji?
Srba iz regiona ima 22 000 u rumunskom Banatu, a Rumuna u Vojvodini 30 000. Nedavno je bio ministar spoljnih poslova ovde, a bili su i u Petrovcu na Mlavi. Razgovarali su sa Vlasima, onima koji sebe smatraju Rumunima i onima koji se ne smatraju Rumunima.
Šta Vam se posebno dopada u Srbiji, a šta ne?
Ono što mi se od početka dopada je slikarstvo, srpski narod dobro reaguje na sve što je lepo i dobro. Ono što bih ja želeo je da se odnosi između naše dve zemlje razvijaju. Želeo bih i da se vratim kao turista, da posetim mesta na kojima sam bio kada sam radio.
U Francuskoj sam radio 5 godina i tamo mi je bilo lepo, ali u Srbiji se osećam kao da sam kod kuće i uvek su se ljudi ponašali sjajno prema meni. Diplomatija je nekada lepa, ali nekada mi se ne sviđa.
Šta ćete poneti iz Srbije sa sobom?
Ljudsko biće.
.jpg){kind=logo}
