Gospodine Jelašiću, proteklih meseci bili smo svedoci nestabilnog kursa dinara. Čini se da je dinar sada postigao određenu stabilnost. Znači li to da smo na izlasku iz krize?

To je pokazatelj, pre svega činjenice, da su se uslovi na međunarodnim tržištima stabilizovali. To je, isto tako, i rezultat efekatakrize, a to znači da je naš uvoz znatno smanjen, da je time i naš tekući platni deficit značajno smanjen, pa su manje i potrebe za njegovim finansiranjem. Naš platni deficit, izračunat u apsolutnim ciframa, smanjen je sa tri milijarde, za prvih osam meseci, na svega milijardu evra.

Očigledno je i da su mere koje su donele NBS i Vlada delovale pozitivno nakretanje kursa. Međutim, šta će biti sutra ili prekosutra, ponovo će zavisiti kako od eksternih, eventualnih šokova, tako i od mera koje će preduzeti Vlada kao deo dogovora sa MMF-om. Važno je istaći da je, tokom ove godine Narodna banka smanjila svoju referentnu kamatnu stopu sa 17,75 na 10 odsto, da je promenila strukturu obavezne rezerve i vratila bankama negde oko 45 milijardi dinara i na osnovu toga od banaka dobila deviznu protivvrednost, a da te mere nisu promenile kurs dinara. To je dobro, ali šta će biti nadalje, zavisi i od eksternih faktora.

Eksterni faktori ponekad mogu da doprinosu i jačanju domaće valute. Ti eksterni faktori mogu biti u vezi sa političkim odlukama.

Na primer, kada Srbiji bude dobila status kandidata za ulazak u Evropsku uniju ili kada se desi neki sličan pozitivni politički korak, ne bih se čudio dato doprinese jačanju dinara. Zato je plivajući kurs dobar, jer na osnovu njega možete saznati šta je to što utiče pozitivno, a šta negativno. Problem je u tome što svi gledaju u Narodnu banku kada je taj uticaj negativan. Naravno da i mi u određenoj meri utičemo na to, ali kurs je kao jedan termometar, s tim što kada temperatura ode iznad 39 stepeni, svi kažu da bi trebalo da prestanete da je merite, ali to ne rešava problem temperature. Tada obično svi kažu da bi trebalo da kurs bude fiksni, ali to, jednostavno, ne rešava problem. Dakle, ukoliko nemate vladu koja vodi Srbiju ka bržim evropskim integracijama ili ako se očekuju izbori sa krajnje neizvesnim ishodom, ne treba se čuditi ako u takvim periodima zbog nervoze na deviznom tržištu Narodna banka mora da proda deo deviza iz deviznih rezervi da bi održala normalno funkcionisanje deviznog tržišta. Ali to još ne znači da dinar i pored toga neće oslabiti za nekoliko odsto.

Apresijacija dinara nije bila velika nakon, nazovimo, „ovog talasa krize“. Da li to znači da ćemo biti spremni za još jedan, eventualni izazov?

To znači da imamo relativno visoke devizne rezerve, da je stabilnost bankarskog sektora dokazana i u praksi, a znači i to da bi bankarski sistem mogao da podnese još jedno eventualno slabljenje dinara, što jedokazao i stres test. Pitanje je, naravno, da li ćemo i mi dalje ići putem kojim je država išla poslednjih decenija? Da li ćemo se i dalje rukovoditi principom- daj ljudima više para, a posle im te pare oduzmi posredstvom inflacije i živi u monetarnoj bajci, ili ćemo, kada znamo da možemo podići zarade za samo dva odsto da bi inflacija bila nula, to tako i uraditi i nećemo obećavati više? U meri u kojoj imamo jedan restriktivniji budžet i „igramo“ fer sa građanima- pa kada kažemo da povećavamo zarade za tri odsto da to znači da ih zaista povećavamo za tri odsto- imaćemo i stabilniji kurs. Ove godine se inflacija očekuje negde oko 8 odsto, sledeće godine oko 6, plus - minus 2, a u poslednjih nekoliko nedelja primetno je i značajno smanjenje inflatornih pritisaka.

Kao što smo i očekivali, zamrzavanje zarada i penzija sve više pokazuje svoj efekat. Mi smo i prošle godine, kada su jednokratno bile povećane penzije, govorili da to ne znači da će oni koji dobiju nominalno više imati i realno više. Sada se plaća danak svemu tome. Ljudima se dalo više nominalno, ali im se sve to uzelo kroz kurs i inflaciju. Nažalost, i dan danas je to tako - da pitate ljude šta im se više dopada, povećanje zarada od pet odsto sa nultom inflacijom ili povećanje zarada od 30 odsto sa inflacijom od 30 odsto, bojim se da bi odabrali ovo drugo. Ljudi očito i dalje ne shvataju kakav nemilosrdni „ poreznik“je inflacija i to pre svega kod onih koji imaju niže zarade i penzije. Većina, očigledno, želi da živi u monetarnoj bajci u nadi da će pobediti inflaciju tako što će kupovati po staroj ceni iz nove zarade.

Inflacija ne raste, ali i ne opada u meri u kojoj smo očekivali, najvećim delom zbog kontrolisanih cena. Penzije i zarade su zamrznute, kao deo aranžmana sa MMF-om. Šta to zapravo znači?

Makroekonomska korist od zamrzavanja penzija i zarada zavisiće skoro isključivo od toga koliko će brzo „raditi“ stopa inflacije. U dobrim vremenima, a to je bilo za prvih sedam, osam godina tranzicije, mi smo konstantno brže dizali zarade od stope inflacije i od povećanja produktivnosti. Kada se ciklus okrenuo i kada je istovremeno došlo i do značajnog smanjenja kako privrednog rasta tako i prihoda, za nas je vrh vrhova reformi bio da zamrznemo plate i penzije. A to znači da država očekuje da će, umesto nje, drugi faktori, kao što su inflacija i kurs, da odrade svoje i da „nagrizu“, odnosno realno smanje ono što se nominalno povećavalo poslednjih nekoliko godina.

Sa stanovišta NBS jeste dobro što je ona svoj cilj postigla i što će inflacija u ovoj godini biti čak i ispod planiranih 8 odsto, ali manja inflacija istovremeno znači i da će taj proces prilagođavanja trajati duže. Ako pretpostavite da Srbiji, recimo, treba prilagođavanje sa stanovišta smanjenja javne potrošnje za dva-tri odsto, to znači da - pošto niste bili spremni da inominalno smanjite zarade i penzije, već ste ih zamrzli-ta dva-tri odsto nećete postići u roku od godinu dana, već će vam biti potrebne, recimo, dve godine da ih inflacija svede na realno niži nivo. Dakle, biće vam potreban duži vremenski period da držite sve to čvrsto, a to se srpski zove „duže ćemo testerisati. Ne treba zaboraviti ni naprihode budžeta, jer rast cena automatski povlači sa sobom veće prihode od PDV-a, akciza i slično. Dakle, manja stopa inflacije znači da će ovaj proces trajati duže, ali političari očito veruju da će biti manje bolan. To je bila politička opcija: ili ćete jednom preseći i prilagoditi se preko noći na prihodnoj (povećanje prihoda poput PDV ili ostalih poreza) ili na rashodnoj strani (smanjenje tekuće potrošnje), ili ćete pak „testerisati“. Političari su rekli da je „testerisanje“ bolje.

Narodna banka Srbije je u obavljanju svojih funkcija samostalna i nezavisna i ne traži, niti prima uputstva od državnih organa i drugih lica. Šta to, zapravo, znači?

Dakle, kada kažete da smo mi nezavisno telo, to znači da mi donosimo mere nezavisno od Vlade, ali to ne znači da jedino mi utičemo na stvaranje makroekonomskog okruženja. Naravno da je fiskalna politika ovde ključna i naravno da je kako od početka procesa tranzicije, tako i danas fiskalna politika ona koja ima preovlađujući uticaj na makroekonomsku stabilnost. I u meri u kojoj fiskalna politika nije dovoljno restriktivna, monetarna politika mora da bude restriktivnija. Apsurd rada u Centralnoj banci se može na sledeći način opisati: posao Narodne banke je da ukaže šta je dobro, šta loše, ali na kraju, neovisno od toga šta uradi Vlada, Narodna banka mora da preduzima kontra mere. Ako Vlada kaže - povećavamo penzije, NBS ne može da zabrani tu odluku, ali kasnije mora da preuzme odgovornost za nepopularne mere koje je prinuđena da povlači da bi se ublažili negativni efekti koji iz takve politike proizilaze - kao npr. viša referentna kamatna stopa, prodaja dela deviznih rezervi kako bi se smirilo devizno tržište itd. Da apsurd bude još veći, ponekad upravo oni koji ne sprovedu potrebne mere, kritikuju vas da niste dobro radili vaš posao. Konkretno, vi lepo kažete ljudima: ako fiskalna politika ne bude restriktivnija, to znači viši kurs i višu inflaciju, a oni kažu -nas to uopšte ne zanima, urade svoj deo posla, kurs ode na 93, 95 i onda još poslekritikuju Narodnu banku što tobože „ne brine“ o kursu, ne preduzima dovoljne mere itd.

Da li biste pojasnili koji faktori utiču na takvu promenu kursa?

Kurs nije cilj, nego rezultat monetarne politike. On je, međutim, rezultat i svega onoga što uradi i fiskalna politika, staviše odslikava i druga dešavanja, kako unutar tako i van zemlje. Ako se sistem ne izbalansira putem fiskalne politike, onda mora to da se desi putem monetarne politike, uključujući i kurs. Ako bi po svaku cenu hteli da održavate neki nivo kursa, ne samo da ćete smanjiti devizne rezerve, nego ćete privući i špekulante, pa sa time imati i ogroman problem devizne likvidnosti. Sećam se da su me na nekom skupu pitali - kako to u Latviji može da bude fiksni kurs, a u Srbiji ne? Može, bio je moj odgovor, ali su oni nominalne zarade i penzije smanjili za 20 odsto da bi postigli makroekonomsku ravnotežu. Ako smo mi spremni na taj korak, onda se kurs već sutra može vratiti na nivo gde je bio pre početka krize! Ali očito da to kod nas ne može da funkcioniše.

Nakon posete predsednika Rusije, gospodina Dmitrija Medvedeva, Srbiji govorilo se o dolasku ruskih banaka na naše tržište.

Imali smo nekoliko sastanaka sa predstavnicima ruskih banaka. Za one banke koje, po našim propisima i zakonima, ispunjavaju naše zahteve, koji su jako transparentni i odnose se na to da banka mora imati dobar rejting, stabilnu vlasničku strukturu itd, mi smo otvoreni već godinama. Ali Narodna banka Srbije ne može dati licence onima koji ih ne traže. Sa naše strane, nema nikakvih problema.

Monetarni odbor Narodne banke Srbije nedavno jespustio referentnu kamatnu stopu na 10 odsto. Kako je taj potez Narodne banke uticao na poslovne banke?

Narodna banka tokom ove godine postepeno spušta referentnu kamatnu stopu u skladu sa smanjivanjem inflacije i inflatornih pritisaka i jasno se vidi da je došlo do povećanja obima kredita, pre svega, prema pravnim licima, što je dobro. Obim se prema fizičkim licima smanjio: očito se naši građani knjiški odnose prema krizi, više štede, manje troše, čak pokušavaju da prevremeno vrate kredite. Uticalo je, naravno, i na bilans uspeha banaka, jer jekupovina hartija od vrednosti NBS sada znatno manje unosan biznis nego pre šest meseci. Korist ima i država, jer može da plati nižu kamatnu stopu na trezorske zapise koje emituje da bi došla do dodatnih finansijskih sredstava zafinansiranje budžeta.

Samo da se podsetimo, da nema ovakvog bankarskog sektora, da nema mogućnosti finansiranja u dinarima, dakle, da nemamo banke koje su spremne da kupe državne hartije od vrednosti, bilo bi ogromnih problema i oko isplate penzija i oko isplate zarada. Osamdeset milijardi dinara je taj budžet dobio od srpskog bankarskog sistema da bi mogao da isplati sve svoje obaveze, a da to nije dovelo do značajnog pomeranja u kursu. Mi očekujemo da će nam uslovi na tržištu dozvoliti da nastavimo sa smanjenjem referentne kamatne stope, kao i da će banke davati povoljnije kredite, a ne pretežno kupovati hartije od vrednosti.

U martu ove godine na snagu je stupio novi Zakon o sprečavanju pranja novca i finansiranju terorizma. Da li sve banke sada imaju odgovarajuća softverska rešenja za implementaciju indikatora sumnjivih transakcija i praćenje povezanih transakcija? Kakva je opšta ocena našeg sistema kada govorimo o ovom problemu?

Evropska komisija je posebno pohvalila bankarski sektor na osnovu procedura koje postoje i njihovog poštovanja. Međutim, velika primedba će se sigurno odnositi na to šta je sudska vlast uradila sa svim tim prijavama koje je Agencija za sprečavanje pranja novca pokrenula. Po principu „džaba si krečio“...Bitno je pitanje šta će se uraditi sa prijavama.

Centralna banka je propisom onemogućila poslovne banke da menjaju ugovorene uslove otplate kredita. Međutim, u centar za zaštitu korisnika i dalje stižu pritužbe na rad banaka, posebno kada je reč o retroaktivnom povećanju kamatnih stopa. Šta Narodna banka čini po tom pitanju?

Jedno je kada kažete da je nešto nefer, a drugo kada kažete da je nešto protivzakonito. Mi gledamo i pratimo kako se banke ponašaju prema svojim klijentima i da li primenjuju ne samo propise, nego i dobru poslovnu praksu. Narodna banka, naprimer,objavljuje koje se banke ponašaju nefer prema svojim klijentima i to jako pozitivno utiče na ponašanje banaka. Ljudi, naravno, mogu da se obrate Narodnoj banci, svakako damožemo da pomognemo, ali ne možemo da damo magično rešenje. Ne možemo da odgovorimo na često postavljano pitanje koja je banka najbolja, jer je to kao da me pitate ko je najlepši u Srbiji. To zavisi od onoga šta je vama potrebno. Moram da napomenem da je ponovo došlo vreme da klijent bira banku, a ne banka klijenta, što je jako dobro jer će prinuditi banke da stalno unapređuju svoj odnos prema klijentima.

Javni dug je od početka ove godine povećan za 6 do 7 odsto. Da li vas to brine?

Svakako da nas brine. Kod javnog duga je mnogo bitnija brzina povećanja, nego trenutni nivo duga. Ovo što se nama događa je mnogo gore nego kada neko ima dugod 50 odsto BDP, a za 8 meseci taj dug poveća na 52 odsto. Mi ćemo ove godine povećati obim javnog duga za 10 odsto i to samo da bi se održao postojeći nivo potrošnje. Još dve ovakve godine i vrlo lako ćemo duplirati naš javni dug, sa 25 na 50 odsto BDP. Pri tome, osnovni problem je što nam taj novac služi da dalje finansiramo potrošnju, odnosno tako je bilo ove godine.To je kao kada kažete: evo, trošimo više nego što zarađujemo, ali nije važno- uzećemo kredit, pa ćemo i to potrošiti. Država se, dakle, zadužuje, ali taj novac ne koristi za investicije, jer ako pogledate budžet, videćete da se obim investicija smanjuje i 2009. će obim investicija biti manji od originalno planiranih, manji i od onoga što je bilo planirano za 2008. godinu. Dok je javni dug nizak za to još ima prostora, ali kako se on povećava, trošićete sve više na otplatu obaveza.

Na čemu se zapravo bazira naša saradnja sa MMF-om? Zašto se sada govori da novac koji nam je MMF odobrio ostaje na njihovim računima?

Imamo program koji je ustanovljen u januaru ove godine, po kome možemo da uzmemo 2,9 milijardi evra da bismo finansirali naš tekući platni deficit.Taj program se bazirao na proceni da će naš tekući platni deficit biti 13 odsto BDP-a i da su nam potrebne dodatne devize da bismo održali makroekonomsku stabilnost. Povukli smo prvu tranšu, oko 800 miliona, a sada se jasno vidi da će taj tekući platni deficit biti znatno manji nego što je planirano. Sada je pitanje da li NBS treba da povlači sav taj novac samo zato da bi se povukao i naravno da plati kamate.

U međuvremenu se situacija poboljšala, devizne rezerve su povećane, država je došla do dodatnih 600 miliona putem vanredne alokacije sredstava od MMF-a u cilju lakšeg finansiranja svojih ino obaveza. I naravno, ponovo kažem, sada se postavlja pitanje da li Narodna banka u ovim poboljšanim okolnostima treba da povuče ovaj novac ili ne, jer sve to košta, a novac koji se povlači od MMF-a treba da vrati isključivo Narodna banka. Mi pokušavamo da budemo maksimalno fiskalno odgovorni i da ne uzimamo novac samo da bi stajao na našem računu, da bismo se hvalili da smo uvećali devizne rezerve, a sa druge strane da platimo premnogo za to. Bilo je planirano da se više odpolovine od tih 2,9 milijardi uzme u prvih 12 meseci, a najverovatnije će sada biti dogovoreno da se sve to podeli u jednake rate i da povučemo još negde 600, 700 miliona. Ja ne vidim zašto bismo povlačili novac, ako nam nije preko potreban. Niko neće mirnije spavati ako kažemo da su nam rezerve umesto sadašnjih 9.7, na primer, za pola milijardi evra više. Ako bi sada uzeli sva raspoloživa sredstvada bi nam stajala na računu, izgubili bi razliku u marži od jedan odsto. To je na pola milijarde evra oko 5 miliona godišnje, a složićete se da je to lepa para i da nije za bacanje.

Da li je dovoljno razvijena svest ljudi da svaki kredit koji država uzme, bilo od MMF-a ili od neke druge države, koliko god on bio povoljan, mora i da se vrati?

To je kao da svaki dužnik koji dođe u finansijski škripac uzme kredit i smatra da je rešio problem, a da pri tom nema ideju kako će taj kredit vratiti, jer neinvestira u nešto što će mu taj novac vratiti. On može samo da računa na to da će prodati ono što mu je neko ostavio ili na to da će mu novac pasti sa neba.

Sve je jako jednostavno, imate budžet koji za sledeću godinu iznosi oko 1.340 milijardi. Sledeće godine ćemo trošiti 420 milijardi za penzije, 300 milijardi za zarade, a oko 115 milijardi dinara za kapitalne investicije. Međutim, koliko će se u stvarnosti potrošiti za investicije zavisiće od toga koliko zaista bude para za iste! Nažalost, manja investiciona potrošnja jako često se zove ušteda! Dakle, ako investirate manje, kažete – uštedeli smo!

Kako se vrši odabir zaposlenih u Narodnoj banci Srbije?

Više od tri četvrtine kadrova na najvišim funkcijama u NBS potiče iz Narodne banke Srbije. Od tri viceguvernera, dvoje su ovde više od 20 godina, u pogledu direktora daleko najveći broj.

Jako je bitno da se u NBS ne desi ono što se dešava u drugim institucijama. Sećam se priče sadašnjeg premijera da je, kada je postao ministar finansija, morao da pređe 5 kancelarija dok nije našao živu dušu u ministarstvu finansija, jer nisu ni sačekali novog ministra. Onda se pitate kakvu to instituciju gradite?

Ponosan sam što ova institucija može da funkcioniše i bez mene. Ponosan sam na to što ne moram na sve da odgovorim sam, što ovde ima ljudi koji sigurno po pojedinim pitanjima znaju daleko više od mene. Ali zato je važno da imate nezavisnost, da imate ljude, da napravite infrastrukturu, da imate procedure, a ne po principu - institucija, to sam ja.

Kako guverner Narodne banke Srbije provodi slobodno vreme?