Nismo se rodili sa garantnim listom pa da znamo da rasporedimo korake, dane, emocije, avanture, napore. I dobro je. Jer, po mom uverenju, ništa se ne bi promenilo. Besni bi i dalje bili besni, uplašeni uplašeni, raskalašni možda još raskalašniji.

Svako od nas uči čitavog života da živi sa rizicima i da posluje sa rizicima. Od preporuka roditelja kako da se obučemo u skladu sa vremenskim prilikama i kako da se ponašamo u zavisnosti od okolnosti, preko narodnih umotvorina, pa do specijalista za procenu rizika u raznim oblastima života – od poslovnog do emotivnog. Sve to ima za cilj da nam olakša život, smanji rizike, obezbedi nam sigurnost.

No, apsolutna sigurnost ne postoji. To bi možda mogla da bude polazna tačka za razmišljanje o svakom obezbeđivanju od rizika. Na um mi pada ona priča o verujućem beduinu koji je došao kod Božjeg čoveka i počeo da ga uverava da je on toliko verujući, da ni kamilu nije vezao ispred šatora. Sveti čovek mu reče: „Bog ima pametnija posla, a ti idi i veži kamilu.“

Stoga ne smemo biti šašavi i sve prepuštati slučaju. Na nama je da upotrebimo sva znanja – svoja i tuđa – i vežemo svoje kamile, uradimo sve što je do nas, a onda možemo da se uzdamo u sreću ili bogove.

Svakako jedan od najvećih rizika jeste život u strahu. Zamenite ga oprezom, i već ste pobedili. Posebno mesto zauzima strah od neuspeha – zamenite ga radoznalošću i stvaranjem iskustava. Ni strah od uspeha nije manje štetan – neki istraživači tvrde da se najveći broj ljudi nikada nije obogatio, niti će, u strahu da ne bi umeli to bogatstvo valjano da sačuvaju. Strah od greške, strah od kritike, strah od bolesti ili siromaštva, strah da ne ispadnemo glupi.

Stoga je sledeći rizik – život u neznanju. Sigurno znate za neke potpuno neobrazovana, a srećne ljude i čudite se kako nisu do sada ozbiljno stradali u svojoj gluposti. Ipak, ne poredimo se sa njima, učimo, informišimo se, posmatrajmo i pitajmo one koji znaju, ili čiji nam se stil života i poslovanja dopada. Možda je to najsažetije povezao Džon Maksvel: „Strah vodi u neaktivnost; neaktivnost za rezultat ima nedostatak iskustva; nedostatak iskustva rađa neznanje a neznanje rađa strah.“

Ipak, moram da priznam, gledajući ljude koji se izlažu neverovatnim naporima iIi izazovima – ronioci, alpinisti, speleolozi, vojni specijalci, gotovo da stojim mirno posmatrajući ih, diveći se njihovim podvizima i poštujući njihovu hrabrost i umeće iskorišćene u spašavanjima života drugih ljudi. Svakako, to što za mene sve izgleda krajnje rizično, za njih nije, jer su oni vrhunski obučeni i istrenirani, raspolažu ogromnim, specifičnim znanjima.

Posebno mesto zauzima onaj da se klin klinom izbija – kada čovek strah od rizika zameni potpunim avanturizmom, podležući sopstvenim zavisnostima od adrenalina. Možda je njima na trenutke mnogo dobro, ali njihovi bližnji i njihovi saradnici sigurno ne uživaju u tome. Napoleon Hil kaže da su ljudi koji se kockaju, potencijalne varalice – jer žele da dobiju nešto za ništa. I često, mnogo rizikuju.

Dok se stručnjaci bave poslovnim rizicima, ekonomijom, društveno-političkim okruženjem, berzama, svetskim pitanjima – iako je svako od nas dotaknut i uključen kao deo tima, firme, kompanije, kao i uvek ja se vraćam na pojedinca. Od nas jedinki sastavljen je taj kolektiv, i najšire – čovečanstvo i svet.

Uverena sam da jedina sigurnost koju čovek može zaista da stvori i izgradi (a to nisu ni kuće, ni tvrđave, ni kamere, ni oružja, bankovni računi) jeste sigurnost u samoga sebe. Kako Stefan Kovej, autor čuvene knjige „Sedam navika uspešnih ljudi“, kaže: ako pozicionirate svoje središte, središte svog života, na posao, porodicu, prijatelje ili neprijatelje, partnera, novac, užitak, posedovanje, pa čak i na religiju ili vašu trenutnu poziciju, i dalje ćete biti ranjivi i nesigurni. Ukoliko u središte smestite principe, vlastite kvalitete i sopstvena znanja, bez strasti ćete u svakoj situaciji veoma balansirano odlučivati s najvećom mogućom sigurnošću.

Svako promišljanje će imati daleko veću vrednost ako za to koristite papir i olovku. Čak i razgovor s prijateljima ili stručnjacima, ukoliko ne pribeležite i ne donesete lični zaključak ili odluku, istopiće se u mnoštvu reči i misli. Vreme utrošeno na razmišljanje, pisanje i učenje, isplatiće vam se mnogostruko, već u sledećoj kriznoj situaciji. Kako budete sticali praksu i iskustvo, profitiraćete sve više.

Moja specijalnost je školovanje intuicije i učenje ljudi mentalnim tehnikama koje omogućavaju da ciljeve postižemo lakše, ali i da odluke donosimo koristeći integralno sve sposobnosti svoga uma i mozga, uključujući objektivna znanja i intuiciju. Na taj način, u proseku, od pet odluka četiri su ispravne. I dalje, više od 90 % čovečanstva koristi samo racionalno-logička znanja, tako da je njihov prosek preciznosti daleko manji, između 20 i 30 %.

Veoma često, neki unutrašnji impuls me pokrene da reagujem, često neracionalno u datim okolnostima, a nakon par trenutaka, a nekada i nekoliko meseci, dobijem potvrdu da je moja akcija (ili moja reakcija) bila potpuno ispravna, pravovremena, savršena.

Tako sam letos, iznenada, odlučila da hitno rešim neku problemsku situaciju koja se dugo vukla, a ništa nije ukazivalo da baš tad treba da se time bavim. Nisam imala racionalno objašnjenje zašto sam morala da to obavim tada, čak odustajući od željenog putovanja. Punih pet meseci kasnije, dobila sam objektivnu potvrdu i razlog. Svoju sreću i zadovoljstvo, često, mogu da podelim samo sa onima koji i sami koriste ova znanja.

Ukratko, u mom slučaju, dobitna kombinacija su intuicija, znanje i hrabrost. I oprez, naravno – vezujem kamilu.