Početna > Izdanja > Broj 125-126 > Edukacija - Margita Baštinac

Lekovita tišina

Gotovo da ne postoji ni jedan jedini segment ljudskog delovanja, ponašanja, osećanja, niti odnosa koji stručnjaci iz najrazličitijih oblasti nisu stavili pod lupu, analizirali, smestili u teorije i tvrdnje, a posledično gotovo da ne postoji čovek koji o svemu postojećem nema sopstveni stav i mišljenje.

Svakodnevno izlaze članci o istraživanjima i uputstvima, nekim novim pravilima, a mi neuki mnogo toga uzimamo za istinu, iako je neko drugo istraživanje, na drugom kraju sveta, pokazalo sve suprotno. Jedni ističu veliku opasnost od soli, drugi pak tvrde da se u prethodna dva veka jelo daleko više soli, jer je ona služila za čuvanje namirnica, za šta danas uglavnom koristimo duboko zamrzavanje hrane. Tako je i u društvenim naukama, u psihologiji na primer. Jedni nude formulu u pet koraka da nešto uradimo, a drugi formulu u tri koraka da to isto ne radimo.

Jedan satiričar je primetio da je medicina toliko napredovala da više niko nije zdrav. Psihijatrija se posebno ističe, a ni psihologija ne zaostaje. Ipak, nauku moramo pratiti i uvažavati čak i kada se nakon nekog vremena pokaže da neko otkriće ili tvrdnja nisu bili ispravni. Svakako su predstavljali stepenicu u razvoju našeg znanja i svesnosti.

Dejvid Daning i Džastin Kruger su još 1999. godine utvrdili da nekompetentni ljudi ne znaju da su nekompetentni i upravo stoga imaju višak samopouzdanja. Do nas i popularne literature je to stiglo tek pre neku godinu. I kao sa mnogim drugim tvrdnjama i znanjima, umesto da ih valjano upotrebimo i učinimo nešto sa njima – ograničimo takve u svojim delovanjima, podučimo ih ili suočimo sa istinskim znanjem (ili znalcem), zaobiđemo ih na svom putu ili ukažemo drugima na njihovu nekompetentnost – najveći broj ljudi samozadovoljno konstatuje ili kao etiketu zalepi nekome tu tvrdnju, i ostaju puni ponosa što nešto znaju. Zapravo, imaju još jednu informaciju koju ne znaju delotvorno da iskoriste.

Svi mi znamo osobe koje ne mogu da se pokrenu jer su okovane sopstvenim problemima, a vama će rado dati savet šta vi treba da činite. I one okovane zlatom, smeštene u mnoštvo kvadratnih metara kuća, vikendica ili spa centara, vama će rado pričati o duhovnosti. Osobe skromnog znanja će vam svesrdno objašnjavati šta da jedete, kako da se lečite i kako da živite.

Za mene je bilo važno otkriće kako psihologija definiše sugestibilnu osobu. Uvek sam mislila da je to loša osobina, nešto poput povodljivosti, te sam se često osećala loše kada bi mi se nešto dopalo na prvu loptu, te sam onda proveravala, odmeravala, razmišljala i često gubila dragoceno vreme. Potom sam saznala da je sugestibilnost karakteristika inteligentnih osoba i da su one otvorene za nove informacije, da promisle, usvoje u onoj meri koja se uklapa sa njihovim znanjem, moralom, nivoom opšteg razvoja, a ostalo odbace. Nešto vrlo slično procesu varenja u organizmu. Telo uzme šta mu treba, a ostalo odbaci. Danas, kada mi neko kaže da sam povodljiva, uglavnom se nasmejem, znajući da to nije istina.

Kada je profesor Hauard Gardner sa Harvarda definisao različite načine na koje usvajamo znanja, naveo je sedam vrsta inteligencije (verbalnu, logičko-matematičku, vizuelnu, audio, kinestetičku, socijalnu i intuitivnu), a onda vanredno naglasio osmu: prirodnu inteligenciju koju mi definišemo kao zdrav razum.

Nedavno je jedno dvadesetogodišnje istraživanje pokazalo da deca uzrasta 4 i 5 godina izražavaju kvalitete genijalnosti u ogromnom procentu – 98%. Već sa 14 i 15 godina taj procenat pada na 30%, a sa 30 godina na 2%. Istraživanje je imalo za cilj da pokaže neefikasnost obrazovnih sistema, ali i ostalih uticaja koji ograničavaju duh i kreativnost. Čeka nas ozbiljan zadatak da pronalazimo efikasne metode za nas same, ne gubeći mnogo vremena u čekanju da kruti sistemi to urade umesto nas. Svakako, ukoliko smo u mogućnosti da menjamo, ukažemo, pokažemo i podučimo – a toga ima u svetskoj i internet bašti – to treba i da učinimo.

Na svakom seminaru kažem da je danas jedan od četiri uzročnika stresa ogroman broj informacija u etru – informacija koje do nas dolaze putem svih naših čula i da savremenom čoveku nije lako da se odupre toj stalnoj izloženosti. Nasmejem se i dodam da znam da i sve to što im govorim i što ću govoriti u ta dva dana predstavlja dodatni atak na njih, ali da verujem da su te informacije koje im prenosim dovoljno vredne i da će im pomoći da one manje vredne i nepotrebne izbace iz svojih života.

Važan deo našeg rada je opuštanje, fizičko i mentalno, i usredsređivanje na ono što je pojedincu zaista važno. Nedavno je (ponovo) naučno dokazano da ćutanje ima terapeutsko dejstvo. Ćutanje kao takvo, ili kroz meditaciju ili sedenje u tišini – koliko je to moguće u urbanim sredinama.

Već duže vremena razmišljam kako bi, možda, svi naši pojedinačni ali i državni pa i svetski problemi mogli biti rešeni kada bi svi, makar na sedam dana, zaćutali. Bez muzike, bez tipki i tastatura i kada bi za komunikaciju koristili olovku i papir, ako nešto treba da saopštimo ili zatražimo.

Znam da ima mnogo ljudi kojima je teško da podnesu tišinu, ostanak sa samima sobom i sopstvenim mislima. No, posle prvog udara različitih osećanja, morali bi da popričaju sa sobom, sa najvažnijom osobom u svom životu, da čuju zamerke, pohvale, želje, svađe, obećanja i konačno dogovore i mirenja. Onda bi prepoznali način kako da istinski čuju i druge ljude, lakše se dogovore i izmire. Dogovor i mirenje mogu značiti i da se više nećemo družiti ili sarađivati, ali neće nositi senke okrivljavanja i terete nekih, ne baš lepih osećanja. Sigurna sam da bi tada znali da procenjujemo vrednost reči, da izgovaramo manje, ali promišljenije, i da slušamo bolje. Znali bismo koliko je tišina lekovita, a to bi moglo da se nazove sreća. Ili sloboda. Kako vam drago...


Berza

investicioni fondovi

kursna lista