Moglo bi se reći da kada se suočavamo sa stresnim događajem ili situacijom, mi koristimo jedan od pet načina reagovanja. Nijedan od ovih načina nije idealan, već se svaki može smatrati više ili manje dobrim u određenoj situaciji ili pod datim okolnostima.

1.

Prvi bi bio vršenje uticaja na uzrok (to su najčešće određene osobe), gde je cilj da napravimo promenu u svom okruženju, u nečijem ponašanju, da izmenimo nečiju odluku ili određene okolnosti kako bi taj stresor ili nestao u potpunosti, ili kako bi se sveo na prihvatljiviju meru. Ukoliko ste član određene organizacije u kojoj imate problem sa kolegom, nadređenim ili zaposlenim i to kod vas izaziva jaku frustraciju i nezadovoljstvo, i ne znate šta ćete, jedan od prioritetnijih načina reagovanja je da sednete i razgovarate sa tom osobom, izrazite svoje potrebe i zamolite je da nešto promeni u svom ponašanju, na primer da ne kasni sa svojim delom projekta.

2.

Druga opcija je da, ukoliko ne možemo da vršimo uticaj na određeni izazov u okruženju, pokušamo da menjamo sebe i da uvidimo koja su to naša uverenja, veštine i sposobnosti koje treba da preispitamo, a sve sa ciljem da bi i naše postupanje bilo drugačije. Ako uzmemo isti primer, umesto uverenja da drugi ne bi smeli da se ponašaju u neskladu sa našim vrednostima ili stavovima i da zaslužuju da ih vređamo ili ignorišemo, možemo sebi da kažemo da svako ima pravo na svoje lične stavove i ponašanja ma koliko se to nama ne sviđa, i da treba da naučimo da timski upravljamo vremenom u projektima (tako što ćemo drugačije praviti vremenski plan i način praćenja rada).

3.

Treća opcija je da prihvatimo datu situaciju. Dešava se da nam životne ili poslovne okolnosti nisu najpovoljnije ili onakve kakve bismo želeli da budu, i da tada ne vidimo mogućnost da izvršimo uticaj na druge ili da nešto samostalno promenimo. Tada je legitimno izabrati da se pomirimo sa situacijom i da pritom nemamo nikakvu frustraciju u vezi sa tim, već da se osećamo spokojno koliko god je to moguće s obzirom na date okolnosti. Ukoliko kolega kasni sa izvršenjem svog zadatka, mi možemo da odaberemo da to prihvatimo i da ne učinimo ništa povodom toga, ali ni da se ne nerviramo u vezi sa tim.

4.

Četvrta opcija bi bila napuštanje situacije, odnosno određenih okolnosti koje su nam stresne, i u tom slučaju niti vršimo uticaj na sebe i druge, niti hoćemo da se pomirimo sa situacijom, već odlučujemo da izađemo iz tima ili organizacije, ili barem u pomenutom primeru možete da donesete odluku da u budućnosti ne sarađujete sa tom osobom na projektima, već sa nekim drugim članom tima.

Prethodna četiri načina reagovanja na stresore su konstruktivni u zavisnosti od situacije, i smatramo ih funkcionalnim. Nezavisno od toga da li vršimo uticaj na sebe ili na druge, mi to radimo na konstruktivan način, odnosno vršimo uticaj na drugog tako da to bude na obostrano zadovoljstvo, ili vršimo uticaj na sebe sa ciljem menjanja u pozitivnijem/konstruktivnijem pravcu, a ne u destruktivnijem. Deo zrelosti podrazumeva i da ne budemo frustrirani stvarima koje ne možemo da promenimo, već da ih prihvatamo. A nažalost, postoje i one situacije u kojima je psihički ili fizički gledano zdravije i sigurnije da se sklonimo iz situacije koja nam šteti toliko da ne vredi investirati energiju u „popravljanje“ iste

5.

Pored ovih načina, postoji još jedna opcija reagovanja, a to je da ne uradimo ništa u vezi sa našim stresorom/problemom, da ostanemo u situaciji, a da pritom sve vreme budemo uznemireni, frustrirani, tužni, ljuti, povređeni, i da puštamo da to traje. U gorenavedenom primeru, to bi značilo da vam iznova i iznova smeta što kolega ne završava svoj deo projekta na vreme, vi se nervirate, gunđate u sebi, čak ne propustite priliku da ga nekako izokola „pecnete“ ili ogovarate, ali ništa ne radite direktno da se to promeni. Srećemo ljude koji u nekim situacijama budu toliko mentalno zablokirani da nalaze mane svakom od konstruktivnih načina i to koriste kao razloge da ne usvoje nijednu od prve četiri opcije, pa im onda peta preostaje kao nesvesni izbor. Među tim ljudima smo zapravo svi mi, a problem nastaje kada to postane dominantan način reagovanja.

Ljudi koji veruju da stvari koje im se dešavaju zavise u mnogome od njih samih (imaju unutrašnji lokus kontrole) pre se odlučuju za vršenje uticaja na druge i na sebe, jer je to najaktivnija i najproaktivnija opcija. Sa druge strane, ljudi koji misle da ono što se njima dešava u životu zavisi od drugih ljudi i nekih drugih spoljašnjih faktora (poseduju izraziti spoljašnji lokus kontrole), imaju doživljaj da ne mogu ništa da urade povodom date situacije i odlaze u pasivnost koja u svojoj najgoroj verziji u stvari predstavlja petu opciju.

„Domaći zadatak“

Ukoliko želite da testirate sebe i ujedno provežbate veštinu reagovanja u izazovnim situacijama, napišite pet najvećih stresora tj. izazova u svom poslovnom kontekstu i vidite kako ste do sada na njih reagovali (po principu ovih pet načina reagovanja). Sledeći korak je da definišete kako biste voleli da reagujete, odnosno šta je to što birate kao svoju reakciju. U okviru trećeg koraka napišite sebi šta ćete tačno uraditi i definišite rok u kome ćete proveriti sprovođenje svojih koraka. Ovaj postupak može da Vam postane nova dobra navika kako bi se na jedan strukturisan i svesni način bavili svojim izazovima u životu i kako biste došli do nekog boljeg rešenja.

Marija Pavić

Direktor i HR konsultant

H.art development center

Blanchard International Serbia

marija.pavic@hart.rs

www.hart.rs

www.blanchard.rs