homepage_name! > Izdanja > Broj 121 > Edukacija - Margita Baštinac

Večno pitanje smisla

Prethodnih meseci sam se često susretala sa ljudima koji su, onako u pola glasa, govorili da u mnogo čemu, pa i u životu, ne vide smisao. Žalili su se na razne probleme, neuspehe, umor, zbunjenost zapitanost. Kada bi i nakon izgovora poput klimatskih uslova i proleća ostajali ozbiljni i pri svome, rado sam ulazila u dublje razgovore.

Često sam se bavila pitanjem smisla – sa sobom i zbog sebe, ali i zbog drugih, preispitujući životne pozicije u kojima su se nalazili, neki na kratko, a neki, bogami i duže vreme, ne nalazeći ni smisao, ni energiju, ni motivaciju u svakodnevnom životu. Mnogi ljudi to pitanje izgovaraju sa strahom i strepnjom, kao da je postaviti sebi jedno takvo suštinsko pitanje samo po sebi pogrešno, strašno, ili čak – grešno. Što se mene tiče, ja mu se radujem jer volim da preispitam svoje stavove i uverenja, oslobodim se viškova i izbrusim ih. Do sledeće prilike. No, krenuću od kraja. Potpuno sam uverena u to da je smisao života – sam život. Projekti, poslovi, ciljevi, ideje i želje su nadogradnja i dobri su onoliko koliko podržavaju život. Zato je meni jedna od osnovnih mantri, to jest postavki u životu: „Il’ pomozi, il’ se skloni“. Ako mogu da pomognem i podržim – uključujem se; ako ne mogu, sklonim se, ćutim, ne pametujem. Isto očekujem i od drugih.

Kada sam se prvi put ozbiljnije našla zaglavljena u svakodnevnim aktivnostima i sopstvenom nezadovoljstvu, počela sam da razmišljam na temu smisla i svrhe. Bila sam ljubomorna na one koji se ništa ne pitaju, bilo da je stoga što jasno žive svoju strast i svrhu, bilo stoga što nisu ni želeli da misle, ostajući verni kukanju i stalnim žalbama, pa i bolestima.

Naišla sam, kod Hozea Silve, na uputstvo da postavim sebi pitanje „Šta Bog hoće od mene?“ i osluškujem odgovor za koji je pisalo da će mi postati jasan onda kada ga prepoznam. Trajalo je to neko vreme, to ponavljanje pitanja – ali odgovora niotkuda. Nisam ga prepoznavala. I ljutila sam se.

Potom sam, kod Dipaka Čopre, naišla na dobro usmerenje – trebalo je razmisliti na sledeću temu: kada bi mi bila obezbeđena egzistencija i kada bih imala sve što želim – kuće, kola, stvari, novac, putovanja, šta bih onda radila, čime bih se onda bavila? Priznajem, bilo mi je teško da zamislim da imam sve – različite želje i neispunjena očekivanja su mi mutili jasnoću i odgovor. No, nakon nekog vremena, shvatila sam da bih radila baš to što radim, da predajem. To najviše volim i radim s lakoćom, nezavisno od prihoda.

Sledeća na mom putu se pojavila Marta Bek koja čitav koncept postavlja na razlici između, kako to ona zove, Suštinskog JA i Socijalnog JA. Što je veća distanca između onoga šta želimo, ko smo zaista i šta nam donosi istinsku radost, i onoga kako živimo, šta radimo i kako se pokazujemo svetu – problemi su nam veći, veće je nezadovoljstvo, osećamo manjak energije, a samim tim život nam je teži.

Negde usput, naišla sam na knjigu Viktora Frankla sa zastrašujućim naslovom „Zašto se niste ubili?“ i sa sumnjom sam je uzela u ruke. A onda sam otkrila čoveka koji je gotovo čitav Drugi svetski rat proveo u čak četiri logora, među kojima je, i onaj po zlu čuveni, Aušvic. Kao psihijatar i profesor, posmatrao je ljude koji stradaju i nestaju, i prepoznavao zajedničku osobinu svih onih koji uspevaju da prežive. To su bili ljudi koji su imali ideju šta će raditi posle rata. On je preživeo sve te užase sa slikom u svom umu kako u punom amfiteatru, svojim studentima priča svoja iskustva i zapažanja, i uči ih lečenju smislom, novom postupku koji je utemeljio i tako ga nazvao – logoterapija.

Već vam je jasno, smisao nalazimo u onome što nam donosi najveću životnu radost, što radimo sa strašću i ljubavlju, i što nas preplavi, bez obzira na umor, novim talasom životne energije. Često ljudi takve aktivnosti odaberu kao svoj hobi, a onda malo po malo, i za svoj stvarni posao i poziv. Lako pronađemo motiv i opravdanje da se bavimo svim aktivnostima koje nam donose radost i zadovoljstvo, te često ne primetimo koliko nam je vremena proteklo, proletelo, iscurilo. Čak se i na probleme i zastoje koji iskrsnu u takvom radu, usredsredimo sa osmehom i mirom. Nije ni čudo, jer reč entuzijazam znači u Bogu, ili sa Bogomen theus.

Hoze Silva je govorio da svakako život nije zamišljen kao sedamdesetogodišnja pauza za kafu, već da treba da otkrijemo svoju svrhu i da je što bolje ispunimo. Stoga, umesto da govorimo da nešto – ili život – nema smisla, bolje je pitati koji je smisao nekog dešavanja ili događaja?... Šta treba da naučim?... Šta treba da promenim?... Šta treba da odbacim?... Šta treba da prigrlim?... Šta zaista vrednujem?... ili za mlađe – na šta se ja stvarno ložim? Umirite se i sačekajte odgovore.

Imam još jedno važno uverenje, a to je da je bitan deo našeg životnog zadatka da budemo od koristi jedni drugima, da budemo u funkciji drugih. Zato, ako prepoznate odgovore na ova pitanja za nekog vama bliskog – recite mu i zatražite kroz razgovor pomoć u dobijanju odgovora na sva vaša pitanja.

Poneko ima sreću da to zna od detinjstva, nekom se posreći da to lako i brzo otkrije, a mnogima od nas ovaj proces potraje malo duže, ali vam garantujem da je to najlepša avantura i najznačajniji proces u kome se možete naći.


berza_title!

fondovi_title!

kursna_title!