homepage_name! > Izdanja > Broj 120 > Edukacija - Margita Baštinac

Prolećna lenjost

Dok pokušavam da sakupim svoje misli i usredsredim se na pisanje teksta, pade mi pogled kroz prozor i na raznorodno rastinje u dvorištu. Iako mi fokus beži, osećam čudnu radost, kao da je sve baš tako i treba da bude – razgranato, veselo. Sve je baš dobro.

Hej, pa stanje u dvorištu je kao i u mojoj glavi, sve je bez reda, sočno i buja u svim različitim pravcima, kao što mene razni autori sa kojima sam se ovih dana družila kroz njihove knjige, u mojim mislima, vode na svoje strane i vuku me da im posvetim vreme i promišljanje. Ovo stablo liči mi na Hararija i njegovo stremljenje uvis, ukorenjeno u istoriju, podatke, činjenice, ozbiljnu bibliografiju. A ovo zimzeleno liči na Petersona – prožimajuće, čvrsto, utemeljeno, pomalo prkosno i konzervativno. Čupava jela sa svežim krajevima na Bazdulja, a trešnja na Brene Braun. I sve je to samo naizgled u neredu, jer tako izmešano predstavlja lepotu i izvor uživanja. I kiseonika – koji život znači. Meni, i bilje i ti ljudi, nadimaju grudi, nadahnjuju me, inspirišu, teraju na uživanje i razmišljanje.

Dođu nekad takvi, reklo bi se, lenji dani, u kojima ne postoji onaj uobičajeni red i posvećenost radu i zadacima. Htela bih, ali mi se ne da. Ljutila bih se – no, ni to nije konstruktivno ni korisno. Najbolje da se prepustim i izvučem maksimum.

Kažu da je sva antička filozofija nastala iz viška vremena i lenčarenja. Tada su mogli da se posvete bitku, suštini, važnim pitanjima, spoznajama. Na kraju krajeva, i sve drugo što je nastalo stvoreno je iz potrebe da se život olakša, objasni, ulepša.

Izgleda da smo svi, manje-više, sebe shvatili preozbiljno. Ja mislim... ja sam rekao... ja sam njemu/njoj/njima kazao... Neki mudriji su davno shvatili i pokušali da nam objasne da često samo mislimo da mislimo, da je to što nazivamo svojim mišljenjem neko uverenje, navika, nešto pročitano, saslušano, usvojeno ko zna kada. Sve češće zastanem kad pomislim da mislim ili zaustim tako nešto da kažem. Je li to baš tako? Je li to istinito? Je li tačno?

Mnogo je toga oko čega se ponovo saglasim i ne želim da menjam ili preispitujem, no, najviše volim i najzanimljivije mi je kad se nađem isprovociranom da iskrenem glavu kao kučence dok usvaja komunikaciju sa svojim čovekom i prošapćem sebi u bradu: „Hmmm... vidi, možda i nisi u pravu...“

Zato i biram te neobične autore, zato na društvenim mrežama među kontaktima imam ljude najrazličitijih opredeljenja, mišljenja, sredina, pa i država. Vežbam stavljanje u tuđe cipele, posmatranje iz tuđeg ugla, prepoznavanje motiva, njihovih iskustava. Kosne me kada neko koga volim iskaže neki, za mene neprihvatljiv stav, ili neprilagođen ton, reči koje se, po pravilu, ne upućuju drugima, posebno ne napisane. Jer, u afektu čovek može da izgovori svašta, pa i zakon poznaje tu olakšavajuću kategoriju. Ali, pisanje predstavlja drugi vid aktivnosti, gde za razmišljanje ipak postoji vreme. I dok se napiše i pritisne ono dugme da to ode u etar, postoji mogućnost da sebe zaustavimo. Što je još važnije, nekad se govorilo da rukopisi ne gore, a danas, sa internetom, sve je zapisano i zabeleženo. Postoji mala, minijaturna mogućnost da to neko nije u trenu objavljivanja već video, čak i ako obrišemo. A i ti moćni serveri sve negde čuvaju i mogu da iskopaju bilo kad. Trudim se da, makar na delić sekunde, zapitam sebe da li hoću ili neću da odreagujem. Da li je vredno angažmana? Da li će me neko/iko razumeti? Da li doprinosim rešenju ili smirenju?

Nekoliko puta mi se dogodilo da neproverene informacije prosledim dalje, uglavnom kada je bilo nešto „hitno“, pa mi tek onda skrenu pažnju na zastareli datum. Sad sam naučila i tu lekciju. No, mnogo češće mi se događa da reagujem kao lik iz crtanog filma sa „kako čudno piše voda“ (kada na kanti piše benzin!) dok promatram kako ljudi u privatnim, poslovnim, ali i državnim relacijama potpaljuju vatru, sve pričajući mednim ustima o miru, ljubavi, razumevanju.

Ako izuzmem svesne manipulacije, najveći broj ljudi uopšte nije svestan takvih delovanja, te tako i prema svojim najmilijima, sa ogromnom upornošću, isteruju svoju istinu, nude pomoć i brinu dok sve ne dovedu do svoje suprotnosti, a onda slede okrivljavanja i optuživanja druge strane. Srećni su oni koji to prepoznaju i stanu na vreme. I sreća je što je malo situacija pitanje života i smrti i što se sve može popraviti. U Japanu imaju poseban način popravke porculanskih činija – topljenim zlatom povezuju polomljene delove, čime posudu učine lepšom i vrednijom, dodavši joj i sentimentalnu vrednost.

Mogli bismo da nabavimo malo zlata kojim ćemo se potruditi da posvađane delove sebe spojimo i učinimo vrednijim za poneko iskustvo, a onda sastaviti i druge odnose. Bez ograničenja. Dok nas ima.

I da ne zaboravim, sebe treba malo manje ozbiljno da shvatamo i dopustimo da nas ovo proleće navede na rast, razbarušenost, obnavljanje, nove ideje i uživanje u svim njegovim i sopstvenim pojavnim oblicima.


berza_title!

fondovi_title!

kursna_title!