Početna > Izdanja > Broj 12 > Balsa Kascelan - Gde prestaje lobiranje i pocinje korupcija

Gde prestaje lobiranje i počinje korupcija

Piše Balša Kašćelan

Lobiranje podrazumeva širok spektar svih aktivnosti, koje imaju za cilj vršenje uticaja na javne organe, u procesima političkog odlučivanja. Kao profesija i način ostvarivanja uticaja, lobiranje je oduvek postojalo u različitim oblicima, zavisno od stepena civilizacijskog razvoja društva.

 

U savremenim uslovima, potpuno je prirodno da svaki građanin ima pravo da na određeni način učestvuje u formulisanju politike svoje države. Njegov uticaj se ostvaruje na različite neposredne i posredne načine. Sa razvojem kapitala, sve više postoji potreba za aktivnim učćem pojedinaca i kompanija u procesu donošenja odluka. Savremeni svet je teško zamisliti bez procesa lobiranja, koji danas postoji u svim oblastima života. Uzajamna zavisnost nacionalnih ekonomija, ukidanje međunarodnih granica i stvaranje jedinstvenog evropskog tržišta, stvorili su okvir u kome subjekti, koji ne bi primenjivali postupke lobiranja, teško da bi mogli ostvariti bilo kakve uspehe, bez obzira da li se radi o državama, međunarodnim organizacijama ili kompanijama.

 

Obzirom da pojam lobiranja u našem društvu spada u grupu apstraktnih pojmova, o kome se relativno malo ili gotovo ništa ne zna, nije preterano čudno što većina nas lobiranje izjednačava sa korupcijom. Sam termin lobiranje ima negativnu konotaciju, jer sugeriše da je u pitanju ništa drugo do podmićivanje donosioca odluka ili onih koji mogu uticati na donosioce odluka. Zašto ovako loša reputacija prati lobističku profesiju, teško je reći, jer je to splet različitih okolnosti. Pre svega, lobiranje je nekada posmatrano kao tajna sprega vlasti i lobista, kao postupak koji se odvija daleko od očiju javnosti i o kome se nerado govori. Isto tako lobiranje, koje je uvezeno iz SAD, donelo je sa sobom i neke negativne predznake. Tokom niza godina u SAD, lobisti su pominjani kao akteri mnogih afera i skandala. Takav imidž i reputacija su se zajedno sa lobističkom profesijom  proširili i po Evropi. Mali broj lobista, koji se koristi nedozvoljenim sredstvima, doveo je do uvreženog negativnog mišljenja o celoj profesiji, a velikom broju profesionalaca je teško da utiču na ispravljanje ovih dugo godina stvaranih predrasuda.

 

Ne sporimo da se u određenim fazama, u toku postupka lobiranja, može skrenuti iz sfere zakonitog ka onome što predstavlja korupcija, ali ne stoje apsolutno nikakvi argumenti koji lobiranje vide samo kao jedan vid korupcije. Ona, u stvari, predstavlja samo jedan od negativnih aspekata procesa vršenja uticaja koji se dešava sporadično, ali je, istovremeno, samo jedan u nizu metoda za zaštitu interesa. Tu gde nastaje korupcija, prestaje lobiranje. Ako se  lobiranje shvati kao legalan i pravno utemeljen proces, tada se ne može prihvatiti činjenica da korupcija, koja se nikad i nigde ne smatra legalnom, predstavlja jednu od faza postupka lobiranja. U suprotnom, ovakvo shvatanje bi imalo za rezultat da korupcija, kao nelegalan element, čitavu celinu lobiranja učini nelegalnom.

 

Na polju pravne nauke, najlakše je razotkriti i razobličiti vezu između korupcije i lobiranja. Naime, u pravu postoje dve vrste akata - pojedinačni i opšti. Lobisti ne zastupaju pojedinačne nego opšte interese, a to znači da oni rade isključivo na  donošenju, izmeni, dopuni opštih akata tj. akata koji se tiču društvenih interesa. Korupcija, nasuprot tome, odnosi se prevashodno na ostvarivanje pojedinačnih, ličnih interesa. Npr. pojedinac ne može doći kod lobiste i tražiti ličnu uslugu, u smislu da lobista interveniše u zemljišnoknjižnom sudu da se donese rešenje o uknjiženju. Lobiranje mora da sadrži prilagođavanje posebnih interesa zajedničkim interesima.

 

To, dalje, znači da lobiranje predstavlja odlazak lobiste u zvanične državne institucije, koji uključuje lične sastanke sa donosiocima odluka, diskusije o određenim temama, razmene informacija. Lobisti ne potkupljuju donosioce odluka, oni ih informišu o temama koje su i za njih interesantne i koje im mogu biti od koristi. Donosioci odluka su zainteresovani da čuju stavove i mišljenja svojih birača. Preko lobista, oni se direktno informišu o problemima svojih birača, tako da lobisti, u neku ruku, predstavljaju posrednika između naroda i vlasti. Ovo pokazuje da lobiranje, u stvari, predstavlja borbu protiv korupcije, na taj način što će se aktivnosti, koje su usmerene na zaštitu interesa, staviti u zakonske okvire koje će država moći da kontroliše. Na taj način, korupcija gubi smisao, jer će zainteresovana lica (kompanije i pojedinci) moći, preko posrednika, lobista, na zakonit način da zastupaju i ostvaruju svoje interese kod državnih organa. Zakon o lobiranju će uvesti transparentnost i kontrolu lobiranja od strane državnih organa, što će delovati destimulišuće na potencijalne slučajeve korupcije.

 

Lobiranje, kao pravna nauka i profesionalna delatnost kod nas ne postoji, pre svega zato što nema zakonskog uređenja ove oblasti, koje podrazumeva registraciju lobista, pravila i kodekse ponašanja. Kada bude donet Zakon o lobiranju, tada će država postaviti okvire lobiranja, pravila za lobiste i sankcije za njihovo nepoštovanje. Upravo ovo predstavlja jedan od razloga osnivanja Društva lobista Srbije. Ovo društvo ima za cilj pravno uređenje ove profesije, njeno promovisanje i edukaciju svih onih koji žele njome da se bave. U skladu sa ovim, Društvo lobista Srbije je donelo Etički kodeks kojim je, po prvi put u Srbiji, uređen sistem ponašanja, delovanja i komunikacije lobista.

 

Na ovaj način, popularišući profesiju lobiranja, Društvo lobista Srbije ostvaruje još jedan cilj. Naime, imajući u vidu izazove koji stoje pred našim društvom, u kontekstu pridruživanja Evropskoj uniji, lobiranje će ubrzo postati jedan od nezaobilaznih načina, koji mogu pomoći u pozicioniranju i prisustvu naše države u međunarodnim institucijama, zaštiti nacionalnih interesa i realizaciji poslovnih projekata.

Berza

investicioni fondovi

kursna lista