Nauka je, konačno, dala odgovor – to je stoga jer je u naš osnovni program preživljavanja ugrađen oprez. On nas momentalno alarmira ukoliko je naš opstanak potencijalno ugrožen. Vremenom, taj oprez smo zamenili strahom, a kada smo u strahu, onda smo programabilniji i prijemčivi za sve ono što mislimo, čemu smo izloženi i šta nas okružuje. I tako smo ušli u spiralu – više ružnih stvari primećujemo i prenosimo jedni drugima, to ih uvećava i umnožava. I uveravaćemo jedni druge da je to prirodno i neminovno.

Istina je, oprez je prirodan, ali strahovi su u najvećoj meri stvoreni. Prirođena su nam samo dva straha: od gubitka tla pod nogama – znate, to je ono kad promašimo stepenik, pa na tren pomislimo da padamo u ponor, i strah od iznenadnog jakog zvuka, kada najpre poskočimo u stranu, pa tek potom gledamo odakle je taj zvuk došao. Baveći se raznim ekstremnim sportovima ili izlažući sebe ekstremnoj buci, čovek želi da nadvlada i njih, a dobra vest je da sve ostale koje smo stekli ili stvorili možemo da prevaziđemo.

Za početak, potrebno je da ih prepoznamo i proverimo da li je svaka naša racionalizacija puko opravdavanje ili istina. Istina može biti da je neki neoprezan vozač projurio na crveno dok ste prelazili ulicu, ali to ne opravdava strah od prelaženja ulice, već nalaže veći oprez. Razlika je velika. Opreznost će nas sačuvati – mentalno i fizički, ali strah može da nas fizički sačuva, ali će nam svakako na mentalnom i emotivnom planu doneti veliku štetu. Ograničiće naše kretanje i ponašanje, doneti osećanje nemoći, držati nas u stanju stresa – čime nam smanjuje percepciju i time nas zaista dovodi u stanje sve češće i veće ugroženosti. I eto nas, ponovo, u spirali.

Istina može biti i da smo u nekom poslu bili na većem gubitku, umesto planiranog dobitka. Ili da smo planirali da neku robu ili uslugu plasiramo narednih deset godina, a onda nas je neka lična ili društvena promena osujetila. Sve to treba da nam bude nauk i iskustvo da sledeće korake planiramo opreznije, ali ne plašljivo, iz više razloga – iskustvo je nemerljiva kategorija, mudrost takođe, ali su tu važni i entuzijazam i spremnost da iznova uskočimo u nove izazove. Nedavno sam gledala film u kome stručnjak za životno osiguranje i procenu rizika treba da da procenu o jednom klijentu, a potom u isti taj softverski program ubacuje podatke svoje dve potencijalne emotivne partnerke. Jeste filmski, no i klijent koji se izuzetno rizično ponašao, i dama koja je bila malo ekscentrična, dobili su poverenje stručnjaka. Na kraju je presudila intuitivna odluka da njihov avanturizam u sebi nosi ogromnu ljubav prema životu, a rizična ponašanja koja bi mnogi zaplašeni nazvali samoubistvenim, to nisu. Davno je još mudri Sokrat rekao da ako postoji plan B, znači da plan A nije dovoljno dobar. Zato, iako bi bilo pametno imati izlaznu varijantu iz svake situacije, ipak je najbolje dobro promisliti i uzeti u obzir što više parametara koji se mogu pojaviti na putu ka cilju.

Niko od nas ne može sa sigurnošću znati šta donosi novi dan i u ovom turbulentnom vremenu gde se i pravila igre često menjaju, koje traži stalna prilagođavanja, učenja, nadgradnju, više no ranije su nam potrebni stručnjaci sa kojima se možemo posavetovati. Na sreću, iako je to oblast kojom se nauka tek poslednju deceniju bavi, takvih profesionalaca danas ima.

Rizik je vezan za svaku oblast našeg života – od vode i vazduha, preko naših navika i ponašanja, poslovanja, pa do svetskih dešavanja. A kako smo više no ikad povezani, trebalo bi da je stoga lakše planirati i upravljati rizicima. No, kriza u jednom delu sveta brže se oseti i u drugom. Uz majstore koji upravljaju krizama i namerno ih proizvode iz sopstvenih razloga, snalaženje zahteva dodatna, šira znanja.

Zato je upravljanje rizikom postalo jedna od najznačajnijih tema u svim segmentima današnjeg poslovanja, ali i privatnog života, te se ovom temom bave mnogi – neki na naučnoj osnovi, neki samo iskustveno, a neki intuitivno.

Kao i kod donošenja odluka, ako za to koristimo samo intelekt i racionalna znanja, bićemo u manjoj meri (manjem procentu) uspešni nego ako za tu istu odluku, pored znanja, iskoristimo i svoju intuiciju. Ona će nam omogućiti da na osnovu osećaja – ali sigurnog osećaja, onog koji zovem kad svaka ćelija moga bića to zna – budemo i do četiri puta uspešniji i precizniji.

A onda sledi pitanje – a kako da znam da je to intuitivna informacija i kako da taj osećaj razvijem?

Pre nego što odgovorim, podsetiću vas ili uputiti na jednu od najvrednijih knjiga o uspehu – „’Misli i obogati se“’, Napoleona Hila. Zadatak mu je bio da prouči život najuspešnijih ljudi u prvoj polovini dvadesetog veka i izvede zaključak šta im je to zajedničko. Jedna od tih karakteristika je – intuicija.

Ukratko, intuicija se definiše kao unutrašnji osećaj, slika ili glas koji nas uverava da je nešto dobro, ispravno, pravo rešenje za nas. Osećaj je smiren, tih, i, u najvećem broju slučajeva, podržavajući. Govori nam kreni; dobro je to; uspećeš; možeš. Ako pak unutar nas neki glas viče i vrišti – to je strah. Kada oslušnete taj smireni glas, uvažite ga i postupite po njemu, obavezno zapamtite taj osećaj, da bi vam i sledeći put vaša intuicija došapnula pravo rešenje. Tako ćete ovladati moćnim izvorom informacija i biti sve uspešniji.

Znam, lako je kada odlučujete o sebi ili svom malom biznisu, ali kada je iza vas više desetina ili stotina ljudi na koje se vaša odluka odnosi, situacija se donekle menja. Tada konsultujte stručnjake. No, i u takvim situacijama treba da se umirite i oslušnete taj unutrašnji glas. Svakako će biti na dobro, i još bolje.