Početna > Izdanja > Broj 117 > Edukacija - Margita Baštinac

Umetnost komunikacije

Umetnost, ili umeće komunikacije jeste umeće življenja, budući da je sve što živimo, osećamo, govorimo, pa čak i mislimo – komunikacija. Nekada je ona sa nama samima, nekada sa drugim ljudima, ali i svim ostalim bićima i svom takozvanom neživom materijom. Svako ko ima kućnog ljubimca pričaće vam o razgovorima sa njim; oni koji gaje biljke znaju da im se mislima ili rečima često obraćaju, pitajući se šta bi još mogli da učine da one bujaju i budu još lepše ili rađaju još više. Isto tako, zaljubljenici u moderne tehnološke sprave, automobile i ostale mašine lako stvaraju lične odnose, pa im tepaju, ljute se ili ih grde. I to je komunikacija.

Naše zdravlje, dobri (ili loši) odnosi, društveni uspeh, pa nekad i sam životni uspeh, zavise od naših komunikacionih sposobnosti. Sigurno vam odmah padaju na pamet neki uspešni ljudi koji malo govore, ponekad i mrmljaju, i pomislite kako su njihove veštine ograničene i da moja prethodna rečenica nije istinita. Ipak, razmislite – nije svaka komunikacija verbalna i nije svakom zadatak da bude rečit, nasmejan i otvoren. Neki ljudi komuniciraju slikama, neki brojkama, neki su, pak, najrečitiji kada pišu. Imamo takozvane osobenjake koji su odkomunicirali sa milionima ljudi, poput Van Goga, Andrića ili mnogih karikaturista, a njihov duh, sa kojim će i nadalje biti pravljene veze, je živ i trajan.

I to su ljudi koji su imali razvijenu jednu od najvažnijih komunikacionih veština – veštinu slušanja. Na žalost, oni koji bi rado poboljšali svoje umeće, vežbaju da bolje govore, da koriste veći fond reči, da se izražavaju s uverenjem i autoritetom, savlađuju i neke manipulacione tehnike, a malo vežbaju slušanje. Pritom, dok slušamo, važno je da zaista čujemo sagovornika, a ne samo da smišljamo šta ćemo reći čim on ili ona nakratko uhvate vazduh. Gotovo svi problemi koje imamo, nastaju kao rezultat ne baš dobre komunikacije. Od toga da često ne čujemo ili ne saslušamo sagovornika – makar nam to bilo i naše vlastito telo, neko od bližnjih, saradnici, slučajni prolaznici. Stoga, vežbajte slušanje. Često se ispod reči koje neko izgovara kriju potpuno druge potrebe. Imamo reči da bismo se razumeli i zato ih ne treba koristiti da se istinska komunikacija zamaskira bukom ponekad lažnih i neiskrenih reči. Međutim, od straha da ćemo biti odbijeni ili loše shvaćeni često ni ne koristimo istinite i iskrene reči.

Istinska komunikacija je ona koja integriše i usklađuje naše misli, reči i osećanja, i u takvoj komunikaciji, a sigurno ste to već iskusili, čak i neke teže i neprijatne informacije i činjenice budu prihvaćene sa razumevanjem. Da, i prihvatanjem bez ljutnje. Moram da spomenem profesorku Nadu Ignjatović Savić (eto, njen duh je i dalje živ!) koja je bila svetski stručnjak za Nenasilnu komunikaciju (po Maršalu Rozenbergu, američkom psihologu) i koja je više puta posredovala u spajanjima i razgovorima između jako posvađanih grupa, pa i naroda. Njena predavanja su nas upućivala da kod saopštavanja najpre iznesemo činjenice, potom osećanja, zatim našu stvarnu potrebu i šta nameravamo da tim povodom uradimo. Kada ovako saopštimo svoju istinu, sagovornik može da se ne složi oko poslednjeg, ali svakako mora da uvaži prve tri stavke. One su, podaci, činjenice, istina oko koje se ne spori.

Danas se često pominje asertivno ponašanje tj. asertivna komunikacija, koju ukratko prevodim u ono Njegoševo čojstvo i junaštvo. Junaštvo je zaštiti sebe od drugog, a čojstvo – drugoga od sebe.

Svakako da uvek polazimo od sebe i sopstvenih potreba, osećanja, doživljaja sveta i drugih ljudi. I to je prirodno. Ne valja kada na tome ostajemo i istrajavamo na stanovištu da su naš ugao gledanja i naša pozicija – jedini ispravni. Jer nisu. Najslikovitiji primer je kada sa dve strane stola ljudi gledaju u papir na kom je napisana jedna cifra. Devetka odnosno šestica, zavisi odakle se gleda.

Da bismo poboljšali svoju komunikaciju, osim slušanja, treba da vežbamo promenu perspektive. Stavljanje u tuđe cipele, kako se to narodski kaže. Kada ste u stanju da pogledate neki odnos iz tuđeg ugla, sigurno uspostavljate drugačije veze sa tom drugom osobom.

Čak i kada rešavamo sopstvene probleme, dobro je da ih posmatramo iz različitih uglova – na primer, šta bismo rekli ili posavetovali da je u pitanju naša sestra ili brat blizanac. Ili, kao da posmatramo na bioskopskom platnu, na blagoj udaljenosti. Ili, kako bismo to rešili ranije, a kako za neko izvesno vreme, kao da posmatramo iz budućnosti. Mnogi naši problemi nestaju kada se mi, makar i za malo, izmaknemo u stranu. Ili, kada svoje emocije ostavimo po strani.

Primetila sam da se najveći broj ljudi danas žali na odnose sa drugima, na probleme koje imaju sa njima, rečima: „On/ona mi vređa inteligenciju“ potpuno zaboravljajući da mi nismo samo glava, nismo samo intelekt, već smo i emotivna bića. Progutali smo Dekartovo „Mislim, dakle postojim“ kao najvažnije, pa i kad tu rečenicu o vređanju (što je emocionalni doživljaj!) izgovaramo sa viškom emotivnog naboja a ne primećujemo da time prekidamo ili sužavamo kanale ili mostove komunikacije u širem smislu.

Kada se umirimo i hladne glave analiziramo neku situaciju, onda možemo i da postavimo nova i sigurno bolja rešenja. Jer, kao što smo mi emocionalna biča, određena našim učenjima, odrastanjem, iskustvima i raznolikim uslovljenostima koja su nas oblikovala, ista stvar je i sa svakim drugim bićem. Pričati o slobodi sa ribom iz akvarijuma ili onoj iz okeana – zahteva potpuno drugačiji set reči i izmaštanih slika. Verujem da sve može da se nauči, a pogotovo ono što predstavlja naš osnovni životni alat i upućenost jedne na druge. Potrebno je samo da se zapitamo „Kako mogu to bolje?“ a onda će se načini pojavljivati. Za početak posmatrajmo i slušajmo.


Berza

investicioni fondovi

kursna lista