Početna > Izdanja > Broj 115-116 > Edukacija - Nikola Stajić

Šta motiviše preduzetnike? (STARTUP NAČIN – jedanaesti deo)

„U knjizi Startup način, Erik Ris koristi svoje višegodišnje iskustvo sa preduzećima kao što su GE i Toyota, kako bi nam pokazao kako će izgledati preduzeće budućnosti. Ako želite da saznate kako preduzeća mogu da postanu pokretljivija, inovativnija i otpornija u današnjem nemilosrdnom svetu brzine i pokreta, pročitajte ovu zadivljujuću knjigu.“ — Arijana Hafington (Arianna Huffington), osnivač i direktor Thrive Global i autor knjiga Revolucija spavanja (The Sleep Revolution) i Bujanje (Thrive)

Šta navodi nekog da napravi spekulativni iskorak koji je neophodan za pokretanje novog preduzeća ili za promenu načina poslovanja? Obučavao sam stotine ljudi kroz ovu misaonu vežbu. Stalno gledam kako vagaju ista tri seta faktora.

1. Vizija i dobit

Težnja da se svet poboljša je presudna: To je vizija. Ali odakle ljudi dobijaju ideje koje vode do istinske, dragocene promene? I koji ih primeri inspirišu da pomisle da su kvalifikovani da slede te ideje? Sve što možemo da uradimo da bismo pomogli ljudima da pronađu i veruju u validne ideje za poboljšanje povećaće stopu preduzetništva.

Naravno, za nekoga ko je spreman da se nosi sa svim zahtevima preduzetništva, nagrada mora biti odgovarajuća (iako ne uvek finansijska). Ovo ima posledice po edukaciju i fiskalnu politiku.

2. Veštine i resursi

Vizija može da bude zastrašujuća stvar. Mnogi nikada ne prate svoje snove zato što ne vide način kako da krenu. Pružanje tog načina je jedan od velikih uticaja koji je pokret Lean Startup do sada postigao, ohrabrujući buduće preduzetnike da „Razmišljaju o velikom. Počnu od malog. Rastu brzo.” Svaka politika koja pomaže ljudima da preduzmu te prve probne korake odraziće se na povećanje stope preduzetništva, čak i ako većina eksperimenata bude neuspešna.

Važno je i da se prepozna da, čak i ako inovacija ponekad ne košta puno (u početku), imati pristup resursima neophodnim za početak predstavlja izuzetno privilegovanu poziciju. Veliki preduzetnici kroz istoriju, poput Henrija Forda (Henry Ford), s razlogom potiču iz višeg sloja srednje klase: posedovali su bogatstvo u porodičnim vezama na koje su mogli da se oslone u slučaju neuspeha i imali su lak pristup fondovima za startup i opremu koja im je bila potrebna da pokrenu posao. Preduzetnik i investitor Džejson Ford (Jason Ford) piše: „Vreme je da više preduzetnika, poput mene, prestanu da pričaju o tome kako su se popeli do vrha. Da prestanu da preuzimaju zasluge za to kako su potpuno sami odleteli na Mesec, kao da čitava struktura za podršku iz koje su potekli s tim nema nikakve veze. I vreme je da svi mi pronađemo način da poguramo više svetskih preduzetnika sa najvećim potencijalom njihovim sopstvenim raketama, da bi mogli da nam pokažu zvezde.“ Verujem da je genijalnost raširena svuda. Prilike nisu.

3. Rizici i odgovornosti

Svi preduzetnici, hteli oni to da priznaju ili ne, su opsednuti neuspehom. Nemoguće je da se ne razmišlja o svim načinima na koje vaš poduhvat može da propadne i o bezbrojnim posledicama, ličnim i profesionalnim, koje mogu da uslede. Naravno, deo umetnosti preduzetništva je u tome da se racionalno procene rizici, isfiltriraju oni koju se mogu podneti (poput neprijatnosti) u odnosu na one koji su ozbiljniji (poput prevare ili lošeg proizvoda), i da se zadrži samopouzdanje pred ovim realnostima.

Kada je reč o odgovornosti, biti u mogućnosti da se da otkaz i pokrene preduzeće bez plate je luksuz u kojem mogu da uživaju samo pojedini. S razlogom postoji poznati imidž iz domena pop-kulture o tehnološkom osnivaču u dvadesetim godinama (nije slučajno što je skoro uvek belac i muškarac), koji radi u garaži svojih roditelja. Mnogo je lakše pokrenuti preduzeće ako niko ne zavisi od vas i ako nemate hipoteku ili ne plaćate stanarinu. I definitivno je lakše ako ne morate da brinete previše o tome kako će neuspeh izgledati u vašem rezimeu. U nekim kulturama, neuspešni startup nije samo neprijatna epizoda iz mladosti (kao što je bio moj slučaj), nego označava profesionalnu smrtnu presudu koja onemogućava da se u budućnosti pronađe unosno zaposlenje.

Kao rezultat, sve što ublažava posledice poslovnog neuspeha doneće ogromne dividende u smislu stope preduzetništva. Međutim, ovakvo ublažavanje nije lako postići bez preuzimanja moralnog rizika (moral hazard), na šta su godinama ukazivali kritičari državnih programa. Moramo da budemo pametni kada je o tome reč.

. . .

Da bi praktična politika bila istinski propreduzetnička, ona mora da utiče na najmanje jedan od tri seta faktora koje sam upravo opisao. Da bismo podstakli ljude da se oprobaju u preduzetništvu, moramo da utičemo na njihove živote pre nego što se nađu u trenutku kada prave izbor, ili izbor, zapravo, i ne postoji. To su poluge koje su nam potrebne da bismo počeli da stvaramo ne samo inovativna preduzeća, već i jednu inovativnu kulturu. Mnogo sadašnjih proposlovnih politika odnosi se na profitabilnost, ali to je samo jedan od aspekata zdrave ekonomije.

Ne vodi svaka profitabilnost do rasta dinamike u ekonomiji: pomislite samo na mnoga očekivanja dobiti bez stvaranja koristi po društvo, što otežava – a ne olakšava – formiranje novih preduzeća.

Slušamo mnogo o preduzećima „jednorozima”, startupovima koji prerastu u uspehe vredne milijarde dolara ili čak stotine milijardi dolara. Ali istina je da ove skoro mitske priče o uspesima nisu ono što stvara sistem prilika koji se kontinuirano razvija. Zapravo, način na koji se politika sada određuje obeshrabruje ljude da pokušaju nešto sa svojim novim idejama. Prema Zavodu za statistiku Sjedinjenih Američkih Država, između 2005. i 2014. godine osnovano je manje preduzeća nego između 1985. i 1994. godine.

Broj startupova koji neproporcionalno doprinose rastu broja radnih mesta i produktivnosti opada od 2008. godine. Možemo bolje od toga. Ono što sledi je set ideja koje su skica onoga kako bi pravo preduzetničko okruženje moglo da izgleda. Nije mi namera da napravim kompletnu listu; pokušao sam da izbegnem navođenje najočiglednijih stvari i da se ograničim na ideje koje su pomalo iznad mejnstrim diskursa kada je reč o startupovima.

Potrudio sam se najbolje što sam mogao da izostavim politiku iz ovog poglavlja. Verujem da je prilika za proboj kroz pristrasnosti današnjice jedna od koristi razvoja propreduzetničke praktične politike.

Članak je deo knjige „Startup način“ autora Erika Risa

.

Nikola M. Stajić, Mast. ekon.

Osnivač i direktor

iLearn d.o.o. Beograd

info@ilearn.rs

www.ilearn.rs


Berza

investicioni fondovi

kursna lista