homepage_name! > Izdanja > Broj 115-116 > Edukacija - Dragiša Ristovski

Tamo gde je otuđenost velika, još je veća potreba za liderstvom

„Usamljeni možemo uraditi jako malo, a zajedno možemo uraditi jako puno“ – Helen Keler

Još u svojoj ranoj mladosti sam osetio šta znači biti usamljen. Često sam bio sam u mislima, u svojim snovima i iluzijama, sam u svojim ograničenjima od mentalnih okova, zatim sam u problemima, izazovima, rešenjima, sam u nadama, strepnjama i strahovima. I na kraju, sam i u svojim radostima kojih, istini za volju, nije bilo puno.

Međutim kako je vreme prolazilo navikao sam se na svoju samoću. Vremenom mi se čak činilo da samoća počinje da mi prija, mada sa godinama sam shvatio da je to zabluda i da je moja samoća bila deo koncepta gradnje nevidljivog oklopa za izbegavanje bola kojeg nam stvara stvaran svet oko nas.

Siguran sam da ova moja priča nije usamljena i da su se mnogi od vas čitalaca bar periodično slično osećali, međutim nije to suština našeg postojanja. Čovek je društveno biće i nije rođen da bude sam! Nevolja postaje još veća kada imamo slabiju ličnost koja se teže nosi sa samoćom, postaje lak plen za destruktivne ideje mnogih organizovanih grupa koje manipulišu ljudima i koriste ih za stvaranje još lošijeg i agresivnijeg društva.

I to čine vrlo jednostavno jer su ljudi sve više očajnički usamljeni. To se vidi po izuzetno izraženim potrebama na društvenim mrežama da skupe što više lajkova svojih virtuelnih prijatelja, da objave bilo šta samo da bi skrenuli pažnju na sebe. Zapravo, moramo biti svesni da je potreba za pažnjom, uvažavanjem, empatijom, direktnim kontaktom i komunikacijom duboko ukorenjena u nama a nikakvo virtuelno druženje to ne može da zameni.

Ovo sve govori da postoji ogromna potreba koju mogu zadovoljiti samo lideri 21. veka. Njihova odgovornost jeste da pronađu što više usamljenih ljudi, da ih inspirišu i podele sa njima novi humanistički koncept gde je svaki čovek ponovo u fokusu kao neponovljivo čudo prirode a ne samo broj i statistika koji drugi manipulatori koriste u sticanju lične koristi. Čovek ne može i ne sme biti brojka u excel tabeli.

Ljudima je neophodna pomoć i podrška a to je jedan od ključnih zadataka novih lidera. Najveća nagrada koju lider za takvu aktivnost dobija jeste ta što je život organizovan tako da kada god pokušamo iskreno da pomognemo drugim ljudima mi istovremeno pomažemo i sebi. Nagrada koju dobijamo od univerzuma u vidu lične satisfakcije je ogromna! Samoća je teret, samoća je bol, samoća nas otuđuje od sveta oko nas, pa i od samih sebe a na kraju i od Boga. To se dugoročno ne može izdržati pa mnoge ljude tera u destrukciju ili kao što rekoh

postaju lak plen raznim manipulatorima koji ih iskorišćavaju ili preko njih čine razna zlodela.

Međutim, čak i ljudi koji se najlošije ponašaju čeznu za uvažavanjem, poštovanjem i ohrabrenjem. Zato nikada ne treba odmah osuđivati već videti šta je ljude dovelo u to stanje i kako im prići. Pravi lider ne osuđuje već ohrabruje, bodri, podržava, inspiriše i budi želju u ljudima za pozitivnim promenama.

Ljudi oko nas čeznu za uvažavanjem, za dobijanjem pažnje, za razumevanjem, slušanjem i pripadanjem nečem što je veće, bolje, značajnije, gde mogu da se ostvare i ispune svoju svrhu postojanja. Ljudi su željni „pozitivne gradnje“ u društvu.

Pogledajmo oko sebe i videćemo da mnoge osobe ne žive već životare, provode vreme u tihom očaju. Prizma kroz koju oni posmatraju svet je prilično mračna, maglovita, bez snova i nadanja. Broj osoba koje žive na sličan način je u stalnom porastu, tako da je zadatak i misija novih lidera da im pomognu da taj negativni trend preokrenu.

Budimo uvereni da ako mi kao lideri ljudima oko sebe pružimo mogućnost da se osećaju važnije i bolje tako što im pružamo pažnju, inspirišemo ih, dajemo im priznanje i potvrdu o njihovoj vrednosti i potencijalu, oni će raditi i biti mnogo efikasniji, produktivniji i zadovoljniji sami sobom. Tek tada, u takvim okolnostima, stvaramo pretpostavku da svi zajedno stvaramo nešto što je u interesu svih i nešto što je pozitivno; nešto što dodaje a ne oduzima vrednost, što gradi a ne razara!

Imajmo uvek u vidu da će ljude oko nas dugoročno uvek pre povući osobe koje im dodaju vrednost, zbog kojih osećaju da su dostojni života a odbijaće ih oni koji im isto to dostojanstvo i vrednost oduzimaju, oni zbog kojih se osećaju beznačajno, beskorisno i odbačeno.

Svet otuđenosti je svuda oko nas! Ljudi žive jedni sa drugima i jedni pored drugih, rade jedni sa drugima, sastaju se međusobno a ipak su sve više usamljeni. Svakoga dana smo svedoci da porodica, prijatelji, kolege i drugovi fizički sede zajedno a ćute i potpuno predano gledaju u smart telefone, dok njihovom komunikacijom dominira tišina. A potreba za direktnom komunikacijom, međuzavisnošću i razumevanjem se sve više gura pod tepih. Takvo stanje vremenom vodi u apatiju, depresiju, mrzovolju i lenjost, u očaj i, ono najteže, gubitak smisla. Duboko verujem da kada nema smisla nema ni ispunjenog života. Međutim, tada iza svakog ugla vreba opasnost koja pokušava da nam nametne smisao u destruktivnim, mračnim i nemoralnim stvarima.

Često ćemo čuti da će neko dobiti epitet lenjivca ili će ga okolina blago ignorisati ili ga jednostavno otpisati! Zapravo, mnogi ljudi jednostavno ne dobijaju pravu šansu a sami nisu u stanju da se za nju izbore. Budimo sigurni da na ovom svetu ne

postoji nezainteresovana i lenja osoba. Ono što svet naziva lenjošću je obično nesrećna osoba koja nije pronašla da radi ono što voli i u šta veruje.

Danas armija ljudi živi tuđe živote jer nemaju svoj, a nekada su samo bleda kopija okoline i, kao što rekoh, kao takvi su često pogodno tlo za manipulaciju i zloupotrebu. Nevolja je što se broj ovakvih ljudi širom sveta uvećava i ako se nastavi taj trend doći ćemo do tačke gde više neće biti povratka. Zato su svetu potrebni novi lideri.

Znam da će neki postaviti pitanje: „A šta mi tu možemo?“ Budite uvereni da možemo mnogo ako svako da svoj doprinos na svom nivou i u okviru svog kruga liderskog uticaja. Ili se javlja pitanje: „Kako promeniti ljude kada oni to ne žele?“ Makijaveli je svojevremeno zapisao: „Ako želite da vas mrze pokušajte da menjate ljude“. Naravno da je promena ljudi veliki izazov, s tim što ja ne mislim da treba da menjamo ljude, već samo da im pomognemo da prevaziđu usamljenost i otuđenost. Da im posejemo seme ideje koja je vredna svrhe, borbe života!

Važno je istaći da većina ljudi oko nas, nažalost, ne upravlja svojim životom već ga samo prihvata u obliku kako im ga obično drugi serviraju. Svrha novih lidera je da im pomognu koliko mogu da oni izađu iz tog sopstvenog začaranog kruga! Da ih povedu ka boljim, višim, dubljim, plemenitijim ciljevima koji bude novi entuzijazam i probijaju oklop tuge, očaja i usamljenost. Ovaj zadatak postaje pravi imperativ jer sve više ljudi strada zato što novi sistem (sistem lažnih vrednosti) promoviše nedostižne stvari, što ljude dovodi pred nerealne zahteve koje nije moguće ispuniti (a za tim nema ni potrebe). To sve dodatno plaši mnoge pojedince, uvodi ih u psihološki raskorak i oni kao mogući izlaz vide beg u samoću, depresiju i kreiranje paralelnog virtuelnog sveta. A za sve to vreme ono što nam je od Boga najvrednije dato, a to je život, sve brže prolazi.

Poziv na akciju

Dakle, kada smo usamljeni mi smo samo slamka koju i najslabiji vetar može da oduva, a kada smo usmereni na ljude postajemo veliko stablo sa izuzetno čvrstim korenima kojima ni tornado ne može ništa. Zastanimo na trenutak, izađimo iz virtuelnog ili paralelnog sveta i krenimo ka ljudima. Kreirajmo što čvršće i kvalitetnije društvene veze i kontakte.

Tekst je priređen po novoj knjizi „Liderski iskorak u budućnost“ D. R. Gilberta (Dragiše Ristovskog) direktora i vlasnika D. R. Gilbert centar groupa

www.drgilbert-centar.com


berza_title!

fondovi_title!

kursna_title!