homepage_name! > Izdanja > Broj 114 > Edukacija - Margita Baštinac

Polazište

Potpuno novo zahteva nove veštine, ulaganja, obuke, vreme, energiju. Za uzor mi posluže domaći i strani proizvođači čokolade – osnovni proizvod im je mlečna čokolada, a onda prave razne varijante. Neke ne prežive ni par meseci, jer ih tržište ne prihvati, stvaraju nove ukuse, igraju se, smišljaju, probaju, ali od osnovnog proizvoda ne odstupaju ni za malo, ni izgledom, ni kvalitetom.

U današnjem svetu, rekla bih, dominantna reč koja izaziva nervozu, divljenje, uspeh i propast, fascinaciju i konsternaciju je – brzina. Brza kola, brza hrana, brza zarada, brze promene, brza usluga – sve je brzo. Čini mi se da polako dolazimo do apsurdnih situacija u kojima je najava da je nešto novo, ili samo etiketa na kojoj to piše, sasvim dovoljna da ljudi pohrle da za sebe prigrabe to nešto, iako je razlika u odnosu na ono staro – od prekjuče – ili minimalna i zanemarljiva, ili za korisnika potpuno nevažna.

Od početka pojave i korišćenja računara i telefona, ni jednu od tih sprava nisam u potpunosti savladala, ni iskoristila njene mogućnosti. Verovatno bi mi danas oni prvi primerci bili smešni i neupotrebljivi, najviše zbog memorije i kapaciteta, ali bi i dalje ispunjavali svoje osnovne funkcije.

Kada sam pre više od 25 godina po prvi put bila na seminaru Silva metoda, ma koliko meni lično bio veliki izazov da se opustim i relaksiram, a potom da to vežbam sama, ipak, na samom seminaru nije bilo potrebe da se o tome mnogo priča. Daleko više vremena je bilo posvećeno tehnikama, pitanjima, objašnjavanju, usvajanju tih novih informacija. Danas je obrnuto, sve nove informacije se shvate i prihvate lako, ali opustiti ljude i naučiti ih da to samostalno čine, uz sve blagodeti koje su im predočene i sasvim jasne, predstavlja ogroman zadatak.

I jedno i drugo je logično i jasno, prirodno i prirođeno, no, današnja glad ljudi za informacijama, novitetima i još, još, i još, osujećuje nas u onom osnovnom – da se umirimo, promislimo i donesemo najbolju odluku za nas.

Često me pitaju zar to još postoji i zar nema nešto novo – misleći na metod, disanje, opuštanje i tehnike. Odgovorim im da, iako se stalno informišemo, usavršavamo, pratimo najnovija naučna istraživanja iz oblasti neuro-nauke i psihologije, na sreću, ovo naše staro i dalje savršeno radi. Kao što točak može da se ulepša, stave kvalitetnije gume, šrafovi i oplate, njegova osnovna funkcija ostaje ista. Isto tako, struja se danas koristi na mnoštvo načina, ali njena suština je ostala ista.

U godinama planske privrede, kada se na nivou države osmišljavala strategija građenja fabrika, povezivanje i mudrije iskorišćavanje svih resursa u poslovanju pružali su mogućnost onima kojima je takav vid rada odgovarao da se uklapaju, a nekim retkim, malobrojnim, da iskoriste slabosti tog modela i pokrenu sopstvene poslove. Potom je usledila velika promena i prilagođavanje novom. Prethodni model je ostavio velikog traga na razmišljanje ljudi, a njihov otpor i nesposobnost prihvatanja novog doveli su do velike neujednačenosti – po pitanju znanja, veština, adaptibilnosti, pa sve do prihvatanja rizika i u krajnjem ishodu, zarade.

Od vremena kada je važila izreka da niko ne može tako malo da me plati koliko ja mogu malo da radim, do vremena radim tri posla da bih preživeo došli smo prebrzo, u samo par decenija. I dok nam sa tog zapada na koji se ugledamo sve češće dolaze uputstva da treba da radimo ono što volimo i u čemu uživamo, da treba da mislimo na komplementarnost a ne konkurentnost, da se vodimo tzv. „win/win“ razmišljanjem, kod nas kao da su kompetitivnost i konkurentnost postale glavni cilj, a čini mi se i jedini. Pomalo ličimo na onu priču o dizanju sprata samo da nam kuća bude viša od komšijine, ne misleći mnogo o sopstvenim potrebama, niti troškovima koje to donosi.

Oduvek su se najbolja i najsigurnija rešenja pronalazila u spoju onog upotrebljivog i funkcionalnog i nadgradnje nečeg novog. Možda tome nedostaje zrnce avanturizma, no, ja se uvek vratim na misao da je život sam po sebi avantura i da nam donosi razna iznenađenja, te stoga nije loše držati se poneke utabane staze. Potpuno novo zahteva nove veštine, ulaganja, obuke, vreme, energiju. Za uzor mi posluže domaći i strani proizvođači čokolade – osnovni proizvod im je mlečna čokolada, a onda prave razne varijante. Neke ne prežive ni par meseci, jer ih tržište ne prihvati, stvaraju nove ukuse, igraju se, smišljaju, probaju, ali od osnovnog proizvoda ne odstupaju ni za malo, ni izgledom, ni kvalitetom.

Pre neki dan sam pročitala rezultate istraživanja na osnovu kojih će iz nastave biti uklonjene Power Point prezentacije. Naime, otkriveno je da kao efekat njihovog korišćenja studenti postaju gluplji, a profesori dosadniji. Zaista, ništa nije tako upečatljivo kao dobar učitelj.

Upravo ovih dana se suočavam sa mnogim kolegama koji su, polazeći sa istog izvora kao i ja, otišli u prilagođavanju konkurenciji i tržištima toliko daleko da se izvor gotovo i ne vidi, i kao da je pomalo već i zaboravljen. I razlog, i smisao, i način. Utoliko sam, iznova, zadovoljna svojom crtom tradicionalizma i promišljenosti, i poštovanja izvornosti i svojih prethodnika.

Znam da mnogim polaznicima seminara ili čitaocima tekstova ne znači mnogo kada uporno citiram svaki izvor i ime osobe od koje sam po prvi put nešto čula, pročitala ili naučila, ali meni ta veza sa prošlim osvetljava budućnost. Meni, i svima koje oslovim.


berza_title!

fondovi_title!

kursna_title!