Početna > Izdanja > Broj 113 > Edukacija - Margita BaÅ¡tinac

Digitalizacija – dobar sluga, loš gospodar

Jednim klikom mogu da se obratim hiljadama ljudi i da im pošaljem, za mene, važnu informaciju, ali nisam u mogućnosti da tim hiljadama odgovorim na njihove zahteve.

Živeti u informatičkoj eri a opirati se uvođenju novih tehnologija i digitalizaciji podsetilo me je na jednu od najvećih poslovnih grešaka čuvenog IBM-a kada je četrdesetih godina dvadesetog veka vlasnik odbio da uđe u projekat razvoja kompjutera, smatrajući da će u budućnosti na planeti biti potrebno samo nekoliko tih sprava i da širu primenu neće imati. Sjajno je i smešno što nije bio u pravu. S druge strane, apsolutna digitalizacija me plaši, a već postojeća zavisnost od kompjutera, mobilnih telefona i aplikacija za sve i svašta, često me tera na razmišljanje.

Nekada se govorilo da je vatra dobar sluga, a loš gospodar – onda kada su se pronalaskom vatre dičili naši daleki preci. Potom je vatru zamenio novac, te se ista izreka primenjivala za njega. Možda bismo je danas mogli upotrebiti za digitalizaciju.

Pre neki dan mi se jedna gospođa u godinama požalila da su im banke uvele pin kodove za kartice i plaćanja – lakše joj je bilo sa čekovima i potpisivanjem. Svesrdno je protiv uvođenja tehnologija za najstarije građane i kaže da ih to sve mnogo zbunjuje i opterećuje. Nema računar, niti mobilni telefon, te se, iako spada u retke zdrave, vitalne i mentalno razgibane osobe, pita: „Zašto makar nas ne ostave na miru?“

Ne nameravam da se (ikad) penzionišem, ali sam po godinama bliža njoj nego mladima. Razumem otpor tim novotarijama, a ponosna sam jer se još uvek dobro snalazim i što sva ta prilagođavanja doživljavam sportski, kao izazove. Pre nekoliko godina sam čitala jednu savremenu knjigu domaćeg autora, u kojoj je mnoštvo engleskih naziva poslovnih pozicija, operativnih sistema i raznih aplikacija, i ma koliko bila zadovoljna uvidom u živote mlađe generacije, shvatila sam da je ne mogu preporučiti prijateljima, ne bi je razumeli.

Sve promene su se ubrzale i ne daju nam dovoljno vremena da se prilagodimo. Pritom, raskorak između ideja i vizija onih koji te promene osmišljavaju i plasiraju, i onih koji treba da se na njih priviknu je često veoma velik. Iskustva razvijenog sveta, posebno Amerike i Koreje, pokazuju da uz užurbanu modernizaciju, industrijalizaciju i urbanizaciju, i to na veoma visokom nivou, imaju ogromne probleme i pucanja na psihološkoj, društvenoj i porodičnoj ravni. Definisali su to kao „srljanje u progres uz marginalizaciju humanosti društva, gubljenje svesti o sistemu vrednosti, celine i smisla onoga što se radi“ i traže načine da saniraju štetu. U prilici smo da njihova iskustva iskoristimo i postupamo mudrije.

Jedan od paradoksa današnjice je to što naučnici naš svet, stvarnost i budućnost definišu više kroz pitanja nego kroz tvrdnje. Sve češće od umnih i vrhunski obrazovanih ljudi čujem da mi uz svo znanje zapravi i ne znamo mnogo. Istoričar Juval Noa Harari, je uveo i pojam paradoks znanja – brzina kojom se danas znanje gomila, trebalo bi da nam da omogući, makar teorijski, da bolje razumemo svet i lakše predvidimo budućnost. Međutim, dešava se obrnuto.

Još jedan paradoks je što se ovo naše vreme zvanično zove humanizmom, a svedoci smo, takođe, mnoštva obrnutih procesa, zagledanosti u ekrane telefona, slušalica u i na ušima, sudaranja po ulicama, ignorisanja po prevozima i čekaonicama, isključenosti iz stvarnosti i okruženja. Uz uvođenja robota i kompjuterskih sprava, često ne možemo da napravimo razliku da li nam je na poziv odgovorio čovek ili mašina. U realnom svetu, ljudi usvajaju poželjne i naučene rečenice, kao formule, i bez trunke razmišljanja ih upotrebljavaju i ponavljaju, bez uključivanja glave i mozga.

Primer za zabrinutost je kada vam na šalteru u Domu zdravlja kažu da se pregledi zakazuju telefonom, pa stojeći pred živom, zaposlenom osobom sa svog mobilnog telefona morate pozvati, da bi se ta ista osoba javila na službeni telefon i prihvatila vašu prijavu.

Kompjuteri su stvoreni da nam olakšaju život, organizaciju posla i vremena, ubrzaju razmenu informacija, kontakt sa udaljenim ili teže dostupnim ljudima i institucijama, i još mnogo toga Nalazimo se u dečjem informacionom dobu, te smo skloni otporima i dečjim bolestima.

Jednim klikom mogu da se obratim hiljadama ljudi i da im pošaljem, za mene, važnu informaciju, ali nisam u mogućnosti da tim hiljadama odgovorim na njihove zahteve. Za to mi treba novo znanje, nove sprave a, naravno, i neki novi ljudi. Za sve to mi treba i vreme za učenje tog novog. Ne ide mi lako, ali sve što savladam u budućnosti će mi olakšati i taj deo posla. I znam – uslediće neko novo prilagođavanje.

Privatno mi sve te sprave mnogo znače, posebno zbog kontakta sa ljudima koji su mi fizički daleko, ali uz Viber, Whatsup, Skype i svakako gmail, svakodnevno su uz mene. Koristim sve što mi je dostupno s radošću, uključujući i društvene mreže. No, sa ljudima koji žive u istom gradu trudim se da zadržim lični kontakt i da se viđamo uživo, kad god možemo. Tada telefon ostavljam kod kuće i u potpunosti im se posvećujem.

I svakako, neću da dozvolim sebi da upadnem među one lenje duhom koji se ne pitaju ni čemu, ni zašto, kojima je broj prijatelja na mrežama, brza i često lažna gratifikacija kroz klikove, lajkove i emotikone sasvim dovoljna, a beg od svake vrste odgovornosti osnovna postavka življenja. Ne samo zato što nas nauka upozorava da zavisnost od interneta spada u jedan od težih oblika zavisnosti, već prvenstveno zato što je nama dodir, pažnja, ljudski kontakt, razmena emocija, saosećajnost, ljudskost, solidarnost – životna potreba i glavna distinkcija od robota. Ljudi smo, a to je još uvek nedovoljno otkriveno čudo prirode!

Berza

investicioni fondovi

kursna lista