Početna > Izdanja > Broj 113 > Giganti - Formula 1

Formula 1

Formula 1 (skraćeno F1) je najbrža i verovatno najatraktivnija trka motornih vozila. Sastoji se od serija trka koje se održavaju na posebnim stazama (tzv. pistama) ili na zatvorenim gradskim ulicama. Rezultati se objavljuju u dve kategorije i određuju se dve vrste pobednika: -najbolji vozač Formule 1 i -najbolji konstruktor vozila Formule 1.

Takmičenje je osnovano 1950. godine i odigrava se pod pokroviteljstvom Međunarodne automobilske federacije – FIA (franc. Fédération Internationale de l'Automobile). Tokom trke vozila se kreću brzinama većim od 320 km/h, a njihove performanse zavise od više činilaca. Evropa je tradicionalno centar trka Formule 1. Tu su sedišta svih timova, a oko polovine trka se vozi na evropskom kontinentu. Televizijski prenosi trka se masovno gledaju u preko 200 zemalja. Formula 1 je jedan od najskupljih sportova i ulaganja sponzora su ogromna, a ta ulaganja se prenose na velike budžete timova.

Istorija

Prvo takmičenje Formule 1 održano je 1950. godine. Prvenstvo Formule 1 je prvi osvojio Italijan Đuzepe Farina u svojoj Alfi, za dlaku pobedivši svog argentinskog timskog kolegu Huana Manuela Fanđa. Fanđo je ipak osvojio titulu 1951. godine, a još četiri u narednih šest godina. Titulu mu je preuzeo dvostruki svetski šampion Alberto Askari, vozač Ferarija. Iako je uvek bio blizu titule, Britanac Sterling Mos nikad nije osvojio titulu najboljeg vozača. Fanđo je ostao poznat po tome što je dominirao Formulom 1 čitavu deceniju.

Prvi Britanac koji je osvojio Svetsko prvenstvo je bio Majk Hotorn koji je 1958. godine doneo titulu Ferariju. Međutim, dolaskom Kolina Čapmana u F1 kao dizajnera šasija i kasnije osnivača Lotusovih automobila, vozači i timovi iz Velike Britanije postali su dominantni u F1 kroz celu deceniju. Pored Džima Klarka, Džekija Stjuarta i Grejama Hila, britanski timovi i njihovi vozači su osvojili 12 šampionata od 1962. do 1973. godine.

Godine 1962, uvedeno je novo vozilo sa aluminijskom šasijom nazvanom monokok umesto tradicionalne tubularne šasije. Godine 1968, Lotus je stavio reklamna slova kompanije Imperial Tobacco na vozilo i tako uveo sponzorstvo u taj sport. Aerodinamika je sa pojavom aerofoila u kasnim 1960 polako dobijala važnost u dizajniranju vozila. Kasnih sedamdesetih, Lotus je uveo zemljani efekat aerodinamike koji je bolidima povećao brzinu na krivinama. Osnivanje Međunarodne federacije sportskih automobila 1979. godine uzrokovalo je niz nesporazuma između FISA-e i FOCA-e u kojima su se FISA i njen predsednik Žan Mari Balestre neprestano sukobljavali sa društvom konstruktora Formule 1 oko televizijskih zarada i tehničkih pravila.

FIA je stavila zabranu na zemljani efekat aerodinamike u sezoni 1983. Do tada su već turbo-nabijeni motori, koje je Reno uveo 1977. godine, proizvodili 700 ks (520 kW) i tako postali neizostavni deo takmičenja. Kasnije, tačnije 1987. godine, turbo bolidi Formule 1 su proizvodili 1000 ks u trci. Ti automobili su bili i ostali najsnažniji trkački automobili ikad napravljeni. Da bi smanjila energiju motora i brzinu, FIA je ograničila kapacitet rezervoara goriva 1984. i smanjila brzine bolida 1988. godine pre zabrane motora sa turbo punjenjem 1989.

U ranim devedesetim, ekipe su uvele pomoćnog elektronskog vozača za upravljanje snagom motora, kontrolu protiv proklizavanja i poluautomatski menjač. FIA je zbog pritužbi da je tehnologija određivala rezultat trka više nego vozačeva veština, zabranila mnogo takvih pomoćnih sredstava 1994. godine. Ipak, mnogi posmatrači su smatrali da je zabrana takvih pomoći vozačima zapravo bila zabrana zato što FIA nije imala tehnologiju koja bi eliminisala takve stvari u trci. Timovi su potpisali drugi dogovor o slaganju (Dogovor Konkord), 1992. i treći 1997. godine koji je istekao krajem 2007.

Ekipe Meklaren i Vilijams su dominirale na stazi osamdesetih i devedesetih godina. Honda i Meklaren su najviše dominirali tokom osamdesetih dok je Reno, pojačan Vilijamsovim vozačima, dobio nekoliko prvenstava sredinom devedesetih. Rivalstvo između trkačkih legendi Airtona Sene i Alena Prosta je preraslo u pravo sportsko rivalstvo u sezoni 1988. i nastavilo se sve dok se Prost nije povukao krajem 1993. godine. Tragična pogibija Sene 1994. godine u krivini Tamburelo na Velikoj nagradi San Marina, uslovila je poboljšanje sigurnosnih standarda u Formuli 1. Od tog vikenda nijedan vozač nije poginuo za vreme trke čitavih 20 godina.

Zbog tehnoloških napredaka tokom devedesetih, cena takmičenja u Formuli 1 je drastično porasla. To je povećalo finansijski teret, što je rezultiralo da niskobudžetne ekipe nisu finansijski mogle opstati u Formuli 1. Od 1990. godine, 28 timova se povuklo iz Formule 1 što je podstaklo bivšeg vlasnika Džordan F1 tima, Edija Džordana, da kaže da su dani takmičenja gusarskih brodova gotovi.

Staze

Tipična staza Formule 1 sastoji se od ravnog dela tzv. startno ciljne ravnine, bokseva gde se vozači zaustavljaju tokom trke na dolivanje goriva i gde ekipe podešavaju bolide pre trke, i koji se nalaze pokraj startno ciljne ravnine i niza zavoja. Na većini staza vozi se u smeru kazaljki na satu. Vožnja u smeru suprotnom od kazaljke na satu uveliko opterećuje vozače posebno zbog G sila koje deluju u zavojima. Neki zavoji takođe su izazov za vozače poput brzog Eau Rouge na stazi Spa Francorchamps i šikane pre njega, zavoj Tamburelo na stazi Imola i Curva Grande na stazi u Monci.

Većina staza je sagrađena specijalno za trke Formule 1, iako postoji jedna ulična trka koja se vozi na stazi Monako za vreme Velike nagrade Monaka (ranije su to bile i Velika nagrada Las Vegasa i Detroita). Velika nagrada Monaka održava se u kalendaru svetskog prvenstva zahvaljujući svojoj istoriji i glamuru koji je prati iako ne zadovoljava sigurnosne uslove koji se zahtevaju pri trci i izgradnji staze.

Projektovanje novih staza traži visoku sofisticiranost (npr. staza u Bahreinu), a većinu novih staza projektovao je Herman Tilke. U počecima svetskog prvenstva, vozači koji bi izletali sa staze bili su zaustavljani balama sena, travnatim zamkama ili gumama postavljenim uz stazu koje bi apsorbovale njihov udar. Nakon pogibije Sene i Razenbergera u Imoli 1994. godine, FIA je napravila radikalne promene na stazama i bolidima. Bolidi su usporeni, a na staze su dodate široke zone izletanja da bi se sprečio udar bolida sa vozačem u barijere, a ako i dođe do udara, da barijere prime što manju energiju udara. Ova nova pravila o brzini bolida nije dobro primio deo obožavalaca, jer se izgubio deo atrakcije na trci.

Trka i strategija

Svaki vikend Velike nagrade počinje u petak sa dva slobodna treninga, a nastavlja se u subotu sa još jednim slobodnim treningom. Nakon slobodnih treninga nastavljaju se kvalifikacije za nedeljnu trku. Kvalifikacije se održavaju po sistemu eliminacija. Ima 3 runde. U prvoj rundi na stazu izlazi svih 20 vozača, najbržih 15 u toj rundi prolazi u sledeću. Prva runda traje 18 minuta. Druga runda traje 15 minuta, a najbržih 10 prolazi dalje. Treća runda traje 12 minuta. Najbrži u toj rundi osvaja pol poziciju u trci.

Svetlosni signali označava početak trke. Trka je duga nešto više od 300 km i ograničena je na dva sata. Za vreme trke vozači ulaze u boks jedan ili više puta na zamenu guma ako ugrožavaju vozačev nastavak trke.

Na kraju trke, vozači i ekipe se boduju zavisno od pozicije koju su osvojili na kraju trke. FIA je odredila da se boduje prvih deset koji su završili trku i po sistemu 25-18-15-12-10-8-6-4-2-1 (prvi osvaja 25 bodova, drugi 18 bodova, itd.). Pobednik Prvenstva vozača odnosno Prvenstva konstruktora (ekipa) je onaj vozač, odnosno ekipa koja tokom sezone osvoji najviše bodova.

Vozači i konstruktori

U prvoj sezoni 1950. godine je učestvovalo 18 ekipa, od kojih su mnoge zbog velikih troškova brzo izašle iz svetskog prvenstva. Ekipa Ferari je jedina ekipa koja se takmiči od 1950. godine do danas. Iako ekipe nerado govore o veličini budžeta, on se po procenama kreće od 75 do 500 miliona američkih dolara.

Nova ekipa koja ulazi u Svetsko prvenstvo Formule 1 mora uplatiti 25 miliona engleskih funti FIA-i koji se na kraju sezone raspoređuju ostalim ekipama. Nove ekipe preferiraju kupovinu neke od već postojećih ekipa F1, smanjujući na taj način troškove (npr. ekipa B. A. R. je kupila Tyrrell tim).

Svaki bolid ima svoj broj. Prošlogodišnji pobednik svetskog prvenstva vozača ima broj 1, a njegov kolega iz ekipe broj 2. Brojevi ostalih se dodeljuju na osnovu osvojene pozicije ekipe na prošlogodišnjem Svetskom prvenstvu konstruktora. U slučaju da svetski prvak (vozač) više nije aktivan u Formuli 1, njegova ekipa dobija brojeve za svoje vozače 0 i 2. Ovo pravilo postoji jer se brojevi vozača ne dodeljuju vozačima nego ekipama. Broj 13 se ne koristi za bolide, pa tako sedma ekipa ima bolide 14 i 15, osma 16 i 17 i tako dalje.

Mihael Šumaher drži rekord sa najviše osvojenih Svetskih prvaka vozača (7) a ekipa Ferari drži rekord u Svetskom prvenstvu konstruktora (14). Johen Rint je jedini kojem je posthumno dodeljen naslov Svetskog prvenstva vozača.

Velika nagrada

Broj Velikih nagrada koje se voze u jednoj sezoni varirao je tokom godina. Na prvom svetskom prvenstvu Formule 1 1950. godine, bilo je samo sedam trka (Velikih nagrada), osamdesetih godina broj se kretao oko 16 ili 17 trka da bi u sezoni 2005. bilo 19 trka.

Šest od sedam trka iz sezone 1950. bilo je u Evropi, a jedina trka koja se nije vozila u Evropi bila je Indijanapolis 500 koja je kasnije zamenjena Velikom nagradom SAD. Sa godinama, svetsko prvenstvo Formule 1 proširilo se i na ostale kontinente. Prva južnoamerička trka bila je Velika nagrada Argentine 1953, prva trka Afrike Velika nagrada Maroka 1958, Azije Velika nagrada Japana 1976, a Australije Velika nagrada Australije 1985. Danas su trke raspoređene po svim kontinentima sveta (Evropa, Azija, Australija, Severna Amerika i Južna Amerika).

Tradicionalno, svaka država koja ugošćuje neku Veliku nagradu daje joj naziv po nazivu svoje države (npr. ako se trka održava u Nemačkoj tada se ta Velika nagrada naziva Velikom nagradom Nemačke), a ako se u nekoj državi održavaju dve ili više trka tada dobijaju različita imena.

Velike nagrade koje su od početka (ili duže vreme) u Svetskom prvenstvu, nisu se održavale na istoj stazi sve godine. Na primer, Velika nagrada Velike Britanije vozila se na stazi Silverstone i Brands Hatch. Jedino je Velika nagrada Italije uvek vožena na istoj stazi Monca, osim 1980. kada je vožena na stazi Imola na kojoj se danas vozi Velika nagrada San Marina.

Velika nagrada Bahreina je prva trka koja se održava na Bliskom istoku koja se održava na stazi u pustinji, i uz nove trke (i staze) u Kini i Turskoj daje nove šanse ekspanziji ovog sporta.

Berza

investicioni fondovi

kursna lista