Na prvi pogled, ovo zvuči kontradiktorno, apsurdno i teško, ali nije. Ne samo da nije teško, nego je potpuno u skladu sa životom i ljudskom prirodom. I čovek i priroda su kompleksni i međuzavisni. Da bismo se razvijali i napredovali, moramo da budemo korisni – ili kako to umnije zvuči: funkcionalni. Ukoliko nemamo funkciju tj. ako nismo korisni drugima, naša uloga u društvu (makar ono bilo sastavljeno od dvaju članova), postaće nepotrebna i zamenjena drugom.

Današnji sistem poslovanja, uz ubrzane promene i robotizaciju koja hitro zamenjuje veliki broj ljudi jednom jedinom mašinom, sve više usmerava ljude da se okupe oko pojedinih projekata. Naravno, postoje veliki sistemi koji upošljavaju hiljade ljudi, no i oni su segmentirani prema pojedinim poslovima i ciljevima koje njihova grupa treba da izvrši.

Ako za polazište uzmemo da smo se okupili oko nekog zajedničkog posla, sam cilj i što bolji rezultat koji podrazumeva uštedu vremena i profit, spolja gledano, dovoljna su motivacija da grupa funkcioniše. Međutim, naše osobenosti čine da to ne bude sve tako linearno i lako i da nam put od tačke A do tačke B postane prilično krivudav, a neretko i da se grupa pre obavljenog posla raziđe.

Čim se grupa okupi, svesno ili nesvesno zauzimamo različite uloge koje nisu definisane profesionalnim zadacima. Svi znamo da posao ne trpi da se ponašamo kao roditelj ili dete, ali se često suočavamo i s takvim ulogama. Neko je od onih koji stalno gledaju na sat i „štede vreme“, neko pak uvek kasni i odlaže obaveze; neko izaziva, neko unosi nove informacije; neko je za rizike, a neko je za „ček', ček', da raščistimo“. Postoje saboteri, pitači, slušači, oni što sagledavaju dublje, ogovarači, zabavljači, mirotvorci...

Uh. Kako sa svim tim izaći na kraj? Za početak, važno je što bolje poznavati i sebe i članove tima. Osim profesionalnih dometa i poslovnih kvaliteta, često je važnije znati njihove ljudske osobine, kao i kako prepoznati sebe u tim raznoraznim ulogama, jer možda smo nekad u nekoj grupi upravo mi ti koji smo zauzeli onu poziciju i ulogu koju u nekoj drugoj grupi svesrdno napadamo.

Potom, postoje mnoga pitanja koja možemo postaviti sebi samima. Da li sam individualac ili timski igrač? Da li sam orijentisan/a na cilj ili više uživam u samom procesu rada i stvaranja? Da li me privlače samo meni slični ljudi ili sam u stanju da prepoznam vrednost različitih kvaliteta? Na primer, ja sam dosta glasna i prodorna i uglavnom me takvi ljudi privuku. Vremenom sam učila da pitam i uvažavam mišljenja onih tiših i povučenih. Ispostavilo se da dok ja pravim buku oni iz svoje tišine odlično sagledavaju situaciju i njihova mišljenja su mi postala značajna.

Iako se takva promišljanja, analiziranja, učenja i menjanja u odnosu na sam poslovni cilj tretiraju kao „meke veštine“, uzimajući u obzir njihove vrednosti i uticaj na sam život, one predstavljaju samu suštinu.

Kao „Osam smrtnih grešaka“ u građenju tima prepoznaćete osnovne životne i komunikacione greške koje nam komplikuju život u bilo kojoj oblasti. Navedeni su: prebacivanje krivice, sramoćenje drugog, kritikovanje, upućivanje pretnji, manipulisanje nagradama, osuđivanje, kažnjavanje i neprestano kukanje.

Nasuprot njima stoje ponašanja koja će povezati ljude. To su: briga, doprinos, prihvatanje, slušanje, ohrabrivanje, podržavanje i poverenje. Da bi se te osobine, i dobre i loše, prepoznale, a posebno da bi se dobre osobine unapredile, često se umesto suvoparnih teorija i intelektualnih uputstava koriste igre. One na brži i upečatljiviji način razotkrivaju sve ograničavajuće osobine i uverenja, na blaži način nas suočavaju s njima i lakše nas usmeravaju ka poboljšanju.

Sećate se sigurno „igre poverenja“ koju smo kao deca igrali. To je ona igra kad naš drugar stane iza nas na nekoj udaljenosti i mi se pustimo, a on treba da nas zadrži. Tada smo učili da nekom malenom i fizički daleko slabijem ne smemo da se prepustimo. Ali bilo je i onih u koje nismo imali poverenje i verovali smo da će se bez obzira na fizičku snagu iz nekog razloga izmaći i ispustiti nas. Ta igra se meni pokazala kao veoma korisna kada su bili u pitanju ljudi koji su od mene tražili savet, a kroz igru se pokazalo da mi zapravo ne veruju i nepotrebno troše i svoje i moje vreme, ali i reči.

Postoje i razna takmičenja koja mogu ujediniti timove, no građenje dobrih odnosa, pažljivosti, poštovanja i poverenja nesumnjivo su najsolidniji i najdugotrajniji način. Zajednička iskustva i lepe uspomene mogu biti dodatni šlag na torti. Trešnjicu morate ostaviti vremenu i rezultatu.

Tada nam ništa neće biti teško, već će nam naprotiv povrh svega biti zabavno i iz svega ćemo izlaziti bolji – kao ljudi i kao profesionalci.