Početna > Izdanja > Broj 109 > Edukacija - Margita Baštinac

Ko se čuva...

Kad samo pomislim koliko su mi roditelji i svi odrasli, škola, narodne umotvorine, poslovice i narodne pesme bile smaranje tokom odrastanja, a već dugo, jedino na šta se vratim i u čemu potražim pouzdan i siguran odgovor na sve, jesu baš te mudrosti. Nasmejem se i kažem – hvala im.

Čitam o novom zakonu, isključivo stoga što sam se poslovno suočila sa ograničenjima koja imam u dosadašnjem načinu slanja elektronskih info-poruka mojim klijentima i muku mučim tražeći najzgodnija i najefikasnija rešenja koja će mi trajnije rešiti taj problem.

Sa druge strane, u svakom filmu ili seriji koju nam plasiraju, vidimo da razne službe, stručnjaci, hakeri, ovlašćena i neovlašćena lica mogu imati pristup, ne samo nekim ličnim podacima kao što su ime, prezime, adresa, već imaju i daleko širi i dublji pristup. Stiče se utisak, da kada smo onlajn, na internetu, da smo kao goli, na ulici, a da smo vrata stana ostavili otvorena da ušeta ko kako hoće.

Naravno, nije baš tako. Zato postoje brave i ključevi u fizičkom svetu i zakoni koji sankcionišu one koji neovlašćeno posegnu za našom imovinom, pa tako i na internetu postoje sistemi zaštite, lozinke i programi. I zakoni.

Ipak, ona narodna mudrost s početka je najvažnija. Ko se čuva i Bog ga čuva. Za to nam treba znanje i promišljanje. Kada je znanje u pitanju, ako mi nismo ti stručnjaci, dobro je znati onoga ko nas može podučiti ili kome možemo, s poverenjem, prepustiti brigu o našim spravama kojima se uključujemo u taj virtuelni svet, da nam stavi dobre mere zaštite, poduči nas šta predstavlja opasnost i kako da tu opasnost izbegnemo, i ako već napravimo grešku, kako da je što pre uočimo i ispravimo.

Verovatno ni u jednoj oblasti ljudskog života nije tako brz razvoj i samim tim toliko velika diskrepanca između profesionalaca i amatera. Takođe, ni u jednoj oblasti amateri nisu toliko stručni i verzirani kao što su spretni u svemu ovome što je vezano za virtuelni svet, kompjutere, internet, mobilne telefone, onlajn komunikacije i poslovanje, korisne, dobre i poštene, ali i beskorisne, loše i nepoštene radnje. Zbog njihovog razvoja i sve većeg korišćenja, taj trend će se nastaviti, i toga moramo biti svesni jer ćemo biti još više upućeni na korišćenje tih tehnikalija i sokoćala. To od nas zahteva ozbiljnost, spremnost na učenje, i oprez kako u poslovanju, tako i privatno. Nekada se govorilo da tajne ne postoje, da se sve sazna – uz ono zaklela se zemlja raju... Potom je to poetski pisano da rukopisi ne gore, da uvek neki trag ostane. Danas znamo da sve što je na internetu napisano ili postavljeno, trajno ostaje zabeleženo. Kao i u našim kompjuterima, događa se da smo nešto bacili u smeće, a onda kopije toga nađemo u nekim drugim folderima. Nekada smo presrećni kad nam sa uništenog hard diska, neki znalac izvuče važne podatke, ali ne bi nam se dopalo da neko iskoristi naš stari disk i čeprka po njemu. Pre nekoliko godina je bila velika afera sa Xerox fotokopir aparatima. Povučeno ih je mnogo iz prometa jer je otkriveno da je postojao program koji je pamtio sve što je kroz njih prošlo. Ko zna koliko je neželjenih informacija tada (zlo)upotrebljeno. Ne znamo koliko je afera zataškano, a da za njih nismo ni saznali. Čujemo za najveće, kao što su Wikileaks, Asanž, Snouden.

Iako su zakoni sve složeniji, oštriji i detaljniji, iznošenje tuđih podataka se ozbiljnije kažnjava, a svakom od nas je, ipak, najvažnije da zaštitimo sami sebe što bolje možemo. Pored dobrog antivirus programa, koristim i neki programčić koji mi pokaže da li je bezbedno otići na neki sajt – ako jeste, pojavi mi se zeleni kružić. Crveni kružić je, pogađate, signal da ne idem tamo. Za plaćanja preko neta, koristim internet karticu na koju planirano stavljam novac za potrebne transakcije. Kada na pojedinim sajtovima traže podatke koje nisam voljna da im dam, odustanem.

Društvene mreže predstavljaju poseban prostor koji okuplja mnoštvo ljudi, te među njima i prevarante i manipulatore raznih vrsta. Stoga smo, baš na takvim mestima koja služe za razonodu i opuštanje, još više izloženi i potreban je oprez. Čuveno „neće mene“ je bajalica koju treba zaboraviti. Dogodilo mi se, u jednom periodu, da sam, kako mi reče moj komšija znalac, potpuno otvorena – i mikrofon i kamera i ceo računar. Neko je imao uvid u sve što se dešava. Komšija je bio unezveren i besan, a ja sam samo lakonski odgovorila „Eh, ala se neko dosađivao prateći me“.

Iako ideja o ugroženoj privatnosti zna da, u najmanju ruku, uznemiri, zloupotreba da razljuti ili čak uništi neke projekte ili odnose, sa tim moramo nastaviti da se nosimo i sa tim živimo. Moj pristup je – u skladu sa onom narodnom izrekom – tri puta meri, jednom seci. Sve, ali baš sve što sam objavila na internetu jeste i dalje tamo, nikada ništa nisam morala da brišem, jer iza svega stojim, bilo da su reči, slike, komentari, tekstovi. Davno sam sebi poželela da živim takav život – da kad bi sve to bilo objavljeno na glavnom dnevniku, ne bih morala da crvenim. Pa i kad bi objavili za deset godina. Nadam se da ću u tome uspeti, a da će oni koji su stručni uspevati da drže balans sa onima koji bi da naude. Tehnički, ali i zakonski. Nama preostaje, kako rekoše stari, pamet u glavu...


Berza

investicioni fondovi

kursna lista