Početna > Izdanja > Broj 108 > Edukacija - Margita Baštinac

Oseka pojave, plima reči

Tek sa iskustvom i proživljenim godinama čovek može prepoznati da svako vreme ima neke velike i zvučne reči koje su bile ili jesu u modi, i često objašnjavaju istu pojavu, samo drugim rečima. I kao po pravilu, kada god su takve jake i značajne reči u upotrebi, pojava o kojoj se priča je u opadanju. Tada nastupa oseka pojave ili ponašanja, a plima reči.

Možda je najfrekventnija reč u ljudskoj istoriji ljubav. Kada god se o njoj naširoko priča, znači da je nastupila oseka osećanja. Uz svaku temu nam je potrebna i sa svim je tesno povezana – potrebna nam je ljubav prema sebi, okruženju, životu, našoj planeti.

Sledeća reč, koja već duže vreme iskače u prvi plan, jeste poštovanje. Zahtevamo poštovanje. Tražimo poštovanje. Pa i ono mangupsko: „Ispoštuj me, brate“. Ako obratimo pažnju, videćemo da o tome govore upravo oni koji ga nemaju. Kažu da se poštovanje zaslužuje, na osnovu stava, integriteta, ličnosti, postignuća. A može i bolje. Drugačije. Poštujem sebe, pa poštujem i sve druge. U kojoj meri, to već može zavisiti od drugih, ali osnovno, ljudsko poštovanje, zavisi isključivo od mene.

Ne poznajem nikoga ko je pun poštovanja prema ma čemu i ma kome, a da u isto vreme nije pun poštovanja prema sebi i celokupnom životu. Sve počinje od nas samih – od poštovanja sebe, sopstvenog vremena, svoga tela, sopstvenih resursa i energije, svog mesta u svetu. Odatle potiču i dve, danas često upotrebljavane konstrukcije – društveno odgovorno ponašanje i održivi razvoj. Iako su različite, upućuju na isto ponašanje pojedinca prema celini.

Vekovima su se ljudi borili i hvalili kako pobeđuju i pokoravaju prirodu, a onda je došlo vreme da shvatimo da samo uz poštovanje i saglasnost sa prirodom možemo za sebe obezbediti zdrav i kvalitetan život.

U međuvremenu, mnogo toga nam je postalo normalno – i lubenice usred zime i mango usred Beograda, a da se ne zapitamo da li je to prirodno? O previše betona, društvenim odnosima i moralnim iskliznućima i da ne pričam.

Svet je postao mali, oblak iz Sahare nam donosi žutu peščanu kišu, hladni oblaci sa severa donose grad i sneg. Ništa više nije toliko daleko da se ne bismo zabrinuli i oko zagađenja okeana ili tona đubreta ostavljenog po Mont Everestu. No, pošto se ne možemo uputiti na te udaljene destinacije i učiniti nešto tamo, naša obaveza i odgovornost je ovo ovde.

Da je svet mali govori i to da je nedavno moja prijateljica, rešena da napravi neki zdrav obrok po receptu sa interneta, požurila da nabavi neophodne sastojke – laneno seme i nekakvu algu. Došavši kući, zagledala se malo bolje u etikete – ispostavilo se da je alga uvezena iz Fukušime, a lan iz Černobilja. Nazdravlje! Završilo je, ipak, u kanti za đubre.

I kad već pominjem Japan, pročitala sam pre neki dan da ljudi u Japanu, ako je pun kontejner u njihovoj ulici, svoje đubre nose i po dve-tri ulice dalje, da bi ga odložili u za to određeno mesto. Nema spuštanja kesa pored, jer je, zaboga, puno. Sa druge strane, da budemo pravični, zagađenje planete koje je načinila njihova nuklearka neuporedivo je sa bačenim papirićem posle pojedene čokolade. Ipak, sve zajedno jeste deo zajedničkog problema koji smo, svakako, dužni da rešavamo, na svim nivoima. Ja ću uraditi ono šta ja mogu, i uvek, bez obzira na razmere ili pak nijanse, vodeći se onim pitanjem da li sam deo rešenja ili sam deo problema? Tako postavljeno, ne daje mnogo prostora priči, već nameće delovanje, u sopstvenim okvirima.

Uverena sam da je, kako meni, tako i planeti, dosta onih koji prljaju, i da nam je neophodno što više onih koji čiste i koji raščišćavaju. Nemam interesa, niti vremena, da ukazujem na loše pojave. Na sebe sam preuzela obavezu da osim za sobom počistim i za nekim drugim, ako sam u mogućnosti. Banalne su to stvari, ali raduju i mene i druge – sklonim nagomilane korpe u prodavnici koje ometaju protok ljudi ako su zaposleni zauzeti, pokupim papiriće sa pulta koje ljudi nisu uzeli ili bacili u korpu, a nekad pokupim po parku ono što su vrane razvukle. Sitnice. Male stvari koje meni donose radost i (samo)poštovanje.

Često mi poznanici odmahnu rukom, misleći da je moj doprinos zanemarljiv i ništavan, a ja im ispričam priču o dečaku koji je svakoga dana, posle oseke, bacao nasukane morske zvezde ponovo u more. Jedan ozbiljan, stariji čovek mu je skrenuo pažnju da radi uzaludan posao, da će more ponovo sutra izbaciti zvezde na obalu i da ih ne može sve spasiti. Dečak ga je pogledao, uzeo jednu zvezdu u ruku i bacio u more, rekavši: „Možda ne mogu sve da ih spasim, ali ovu sada mogu.“

Stari bi rekli da sve potiče od kuće, od vaspitanja, a ja sam, pak, uverena da sve može da se nauči ukoliko imamo dobre primere pred sobom i jasnu predstavu o sopstvenoj odgovornosti. Nije nužno da ti primeri budu u kući – iako je tako mnogo lakše. Svako od nas u bilo kom trenutku može da odluči da bude dobar primer nekom drugom. I da dela najbolje što može.

Tek onda kada mi, kao pojedinci, preuzmemo na sebe bavljenje rešenjima, moći ćemo da očekujemo da generacije koje dolaze preuzmu taj posao od nas. Naš zadatak je da im ostavimo bolje mesto za život, znanja, veštine, svest o odgovornosti i celini.


Berza

investicioni fondovi

kursna lista