Početna > Izdanja > Broj 103-104 > Edukacija - Tomislav Brzaković

Prof. dr Tomislav Brzaković www.mef.edu.rs

Ko misli na vekove, obrazuje ljude

Upravljanje privrednim i ostalim društvima veliki je izazov. Da bi se efikasno upravljalo mora postojati definisani cilj. Ciljeva je mnogo: od najjednostavnijih, kao što su preživljavanje kompanije, povećanje prodaje, likvidnost, solventnost, obezbeđivanje neophodnih sredstava pod najpovoljnijim uslovima, optimalna struktura sredstava, minimiziranje troškova i rizika ili zadovoljstvo zaposlenih, do maksimizacije profitabilnosti, odnosno bogatstva vlasnika.

Ciljevi se, generalno, mogu svrstati u dve grupe. Prva, koja donosi profitabilnost, podrazumeva rast prodaje, povećanje tržišnog udela, smanjenje troškova i povećanje dobiti. Druga uključuje izbegavanje stečaja, stabilnost i bezbednost, odnosno kontrolu rizika. Potraga za uvećanjem dobiti obično uključuje neki od elemenata rizika, tako da u stvarnosti nije moguće maksimizirati i bezbednost i dobit. Ono što nam je potrebno jeste cilj koji obuhvata oba faktora.

Praksa u konkurentnim privredama pokazala je da je maksimizacija dobiti najbolji zajednički legitiman cilj privrednog društva. Ona se zasniva na vladavini osnovnog pravila efikasnosti. Suština maksimiziranja je u postizanju najveće održive razlike između prihoda i rashoda.

Koncept baziran na dobiti karakterističan je za privredna društva sa inokosnim vlasnikom, koja poslovanje najčešće zasnivaju na sopstvenom kapitalu. Tu je ostvarenje maksimalne dobiti dominantni cilj. U privrednim društvima korporativnog tipa, gde imamo prisustvo velikog broja vlasnika odnosno akcionara, najbolji održivi cilj jeste maksimizacija vrednosti društva. Ipak, da bi se stiglo do tog cilja potrebno je imati u vidu složenost ovog sistema. Zato razumevanje problema vođenja privrednog društva i pokušaj minimizacije troškova u cilju maksimizacije bogatstva vlasnika predstavljaju jedan od predominantnih ciljeva istraživanja savremenih poslovnih finansija koji je aktuelan širom sveta. O njemu se kod nas još uvek nedovoljno govori, pa je važno osvetliti složenosti tog procesa na ovom mestu.

Korporacijama, dakle, upravlja profesionalni menadžment koji, osim o interesima vlasnika, mora da vodi računa i o interesima kreditora, kupaca, dobavljača, zaposlenih i države. Kako navedene grupe često imaju suprotstavljene interese, put ka ostvarenju maksimalne dobiti znatno je kompleksniji. Da bi pomirili interese akcionara i cilja koji je povećanje dobiti, menadžeri često primenjuju princip smanjenja troškova nizom kratkoročnih mera: smanjenjem ulaganja u istraživanje i razvoj, kupovinom jeftinijih sirovina, uštedom na obučavanju zaposlenih, odlaganjem remonta. Iako ove mere mogu uvećati dobit na kratak rok, one dugoročno negativno utiču na performanse privrednog društva. Drugi izlaz za koji je praksa pokazala da ga u tako složenoj situaciji menadžeri primenjuju jeste opredeljenje da umesto kompanijskih, u prvi plan stave sopstvene interese.

Kada menadžeri donose odluke koje nisu u skladu sa interesima akcionara, nastaje takozvani agencijski problem. Da bi se on izbegao, akcionari moraju redovno da kontrolišu rad menadžera, što stvara dodatne troškove, poznatije pod nazivom agencijski troškovi. Agencijski troškovi su resursi koji služe da se uspostavi kontrola nad usklađivanjem menadžerskih ciljeva sa ciljevima akcionara. Međutim, oni su pre investicija u ciljeve poslovanja. Zašto?

Akcionarima je kontrola neophodna, jer razdvajanje funkcija upravljanja i vlasništva dovodi do toga da su menadžeri, po pravilu, bolje informisani od akcionara o procesima unutar sistema. Koristeći te okolnosti, pojedini menadžeri prednost daju sopstvenom lagodnom životu i benefitima. Pored težnje za ličnom koristi, menadžeri takođe mogu težiti korporativnim strategijama poput preuzimanja drugih privrednih društava. Takve operacije jačaju njihovu ličnu reputaciju i moć, ali mogu negativno uticati na profitabilnost korporacije. Takođe, menadžeri mogu težiti i rizičnijim investicijama sa kraćim periodima otplate da bi ostvarili bonuse, nasuprot strateški poželjnijim investicijama koje donose dugoročnu dobit.

Efikasno rešenje ovog problema leži u vezivanju ostvarenja menadžerskog bonusa za rezultat poslovanja u određenom vremenskom periodu. Problem se može smanjiti i češćim nadgledanjem poslovnih aktivnosti, čestoj reviziji i proveravanju rada uprave. Ipak, proces nadzora zna da bude skup jer najčešće zahteva angažovanje eksternih stručnjaka, što dovodi do još jedne situacije, takozvanog problema slepog putnika, koji se javlja zbog verovanja akcionara da će neko drugi platiti za izradu informacija i analiza koje ovakav vid eksterne kontrole podrazumeva. To može dovesti do situacije da niko od akcionara ne želi da plati za nadgledanje korporacije.

Postoje dve osnovne strategije za prevazilaženje problema slepog putnika. Prva je detaljno nadgledanje rada menadžera, i to neposredno – od strane akcionara, i posredno – angažovanjem revizora i eksternih analitičara, uz pretnju otkazom. Druga podrazumeva adekvatne kompenzacione planove po kojima se menadžeri nagrađuju shodno ostvarenim rezultatima. Popularniji je, svakako, način stimulacije menadžera da rade u interesu akcionara, uz opcije na akcije.

Etika poslovanja predstavlja najjednostavnije rešenje za sve ove probleme – ukoliko se gradi jasno i od početka. Termin etika opisuje stavove jednog društva o tome koje se aktivnosti smatraju ispravnim, a koje ne. Poslovna etika predstavlja standarde ponašanja i moralne norme koje se odnose na poslovanje. Postoje brojne povrede ovih standarda u finansijskoj oblasti: kreativno računovodstvo, obmanjujuće finansijske prognoze, insajdersko trgovanje, prevare, preterane nadoknade izvršnim direktorima, mito, i tako dalje. Nejasne etičke i moralne norme prisiljavaju menadžere da, između ostalog, biraju između sopstvenog opstanka i širih interesa akcionara, odnosno društva u celini.

Dosledne etičke norme su moralni kompas. Pomažu da se donose etički sudovi bez prisilnog nametanja. Iako se etičke vrednosti mogu razlikovati u različitim društvima, bez obzira na kulturne razlike, većina ljudi želi da živi u društvima gde se ljudi trude da rade ono što se smatra ispravnim.

Etička pravila ponekad podrazumevaju da se interesi drugih stave ispred vlastitih interesa. Zlatno pravilo koje glasi: „Čini drugima ono što bi želeo da drugi čine tebi“, primer je široko prihvaćene etičke norme. To je deviza kojom se vodimo na Fakultetu za primenjeni menadžment, ekonomiju i finansije – MEF. Zahvaljujući jasnim etičkim normama poslovanja, imamo srećan kolektiv. Studentima se pruža samo ono najkvalitetnije potrebno za njihovo obrazovanje: kvalitetna predavanja, mentorski rad sa studentima, podsticanje kreativnosti, sticanje praktičnih znanja i veština primenljivih u praksi. Tako i studiranje i rad postaju zadovoljstvo, a misija fakulteta ostaje u skladu sa kineskom poslovicom koja kaže: „Onaj ko misli na mesece sadi povrće, ko misli na godine sadi drveće, a ko misli na decenije i vekove – uzgaja ljude“.

Berza

investicioni fondovi

kursna lista