Početna > Izdanja > Broj 103-104 > Edukacija - Margita Baštinac

Iskorak u novi izazov

Gotovo uvek kada se priča o uvođenju inovacija i osetim sopstveni ili tuđi otpor, setim se jedne Lalićeve misli koja glasi: „I sve što je prošlo, neće da prizna da je prošlo, dok se dobro ne osveti onome što na njegovo mesto dolazi“. Nekada je ta osveta u samom otporu ili strahu od iskoraka. Nekada smo umorni i još se na prethodno nismo dovoljno navikli. A nekada nam iskustvo i znanje jednostavno kažu da treba sačekati i ne juriti u novo po svaku cenu. Treba stvoriti uslove i pripremiti se.

Šta god da je razlog, za sve postoje načini, strategije ili tehnike koje nam mogu pomoći, ukoliko sebi damo šansu da razmislimo i definišemo situaciju. Kada mislimo da ćemo nešto dragoceno propustiti ili kada smo pritisnuti da odluku donesemo što pre, upravo tada je najvažnije da za sebe uzmemo potrebno vreme, da se umirimo i razmislimo. Jedna od osnovnih razlika između bogatih i siromašnih je u tome što bogati razmišljaju sporo onda kad siromašni misle brzo, i obratno. Nisu nam neophodne savremene studije, analize i knjige jer i naše iskustvo obiluje izrekama i poslovicama koje nam to potvrđuju.

Pre nekoliko godina psiholozi su definisali jedan sindrom koji se danas kao pandemija proširio planetom. Nazvali su ga FOMO, što je skraćenica za „Fear of Missing Out“ – strah da ćemo nešto propustiti, tj. snažno uverenje da će neko biti nagrađen iskustvom dok smo mi odsutni. Prepoznali su ga kod mladih koji su postali ovisni od interneta, društvenih mreža, zabave, nagrade, pohvale, lajkova, komplimenata, naklonosti – od obožavanja.

Ni stariji nisu pošteđeni jer i među njima (nama) vlada slična bojazan. Nemogućnost da budemo na svim mestima koja nas mame, da čujemo i vidimo sve što nas zanima i glad za novim informacijama, želja da budemo vrhunski lepi, pametni, doterani, zabavni, uspešni, jaki.... u svakom trenutku. I verovanje da je tuđa livada zelenija.

Isprepletani sa ostalim strahovima postali su značajan izvor stresa i masovne uznemirenosti i koji nas iscrpljuju. Budući da nam oduzimaju vreme i energiju, pothranjuju osećaj da nismo dovoljno dobri, vredni i dostojni rasterećenog i radosnog življenja, osim brige, nemira i umora, u nama podstiču i osećanje stida. Pogrešio sam... Ja sam gubitnik, ma koliko se trudio... Oni se ludo zabavljaju bez mene... Ma koliko to ne želeli, uhvatimo sebe u stalnom premeravanju i upoređivanju sa drugima. Ne smemo da kažemo da nešto ne znamo, da nismo čuli, da nas nešto ne zanima, da nismo bili na popularnim mestima, pošto nećemo biti prihvaćeni jer nismo u trendu.

Možemo nastaviti tu iscrpljujuću igru ili je možemo prekinuti, na nama je. Moj način je da stalno pričam sa sobom, pitam se da li je nešto važno, zašto je važno i da li će sutra ili u budućnosti biti važno? Ako jeste, nastavljam učešće, ako nije, povlačim se i odlazim tamo gde mi je važno. Neke „važne“, „in“, „trendi“ ili „istorijske drame“ preskočila sam upravo u dogovoru sa sobom i nisam zažalila.

Sve ovde navedeno predstavlja osnovnu prepreku kreativnosti i inovativnosti! Čak i najuspešniji i najuticajniji lideri iz Silicijumske doline smatraju da je najznačajnija barijera inovacijama strah da ćemo, kada predstavimo novu ideju, biti ismejani, da će nam se rugati i omalovažavati nas. Ako to preživimo, sledi strah od neuspeha ili strah da smo pogrešili. Inovativne ideje često zvuče ludo, a da bismo znali da li su prave, neophodni su i neuspesi i učenje iz njih. Da bismo prevazišli te strahove i osećanje stida koje se krije ispod njih, naučnici kažu da nam je potreban novi set osobina, kao i posebna vrsta hrabrosti.

U doba industrijalizacije i zaposleni su bili tretirani kao da su mašine, i takav način je, tada, proizvodio određeni željeni rezultat. U poslednjih dvadesetak godina, takav pristup postao je sasvim nedelotvoran i traga se za novim načinom. Istraživači su ga definisali kao rehumanizovanje upravljanja i liderstva, a daljim istraživanjem shvatili su da to zahteva veliku hrabrost upravljača i lidera.

Ta velika, nova hrabrost, pored upravljačkih i profesionalnih znanja i veština, podrazumeva rad na sebi, upoznavanje sopstvenog načina funkcionisanja, prednosti i slabosti, emocionalnu inteligenciju i, što se sve češće pominje, ranjivost.

Ona je predmet dugogodišnjih ozbiljnih istraživanja (najčuvenija i najistrajnija na tom polju je Dr Brene Braun) i definišu je kao nesigurnost, rizik i emocionalnu izloženost, uprkos tome što možemo biti odbijeni ili emotivno povređeni.

Posle vekova, pa i milenijuma vladara, šefova, gazda, učitelja i različitih lidera koji su uvek predstavljani, crtani i opisivani kao hladni, proračunati i autoritativni, zamisliti ih ranjive nije lako. Zahtevati od njih ranjivost je, čini mi se, još teže. No, nauka nas upućuje upravo na to kao na jedini ispravan put za dalji razvoj i prosperitet čovečanstva. Hoćemo li imati hrabrosti da budemo pioniri i inovatori? Ili ćemo sačekati da budemo primorani na promenu?

Decembar je obično vreme svođenja rezultata, analiza, planiranja. Skloni smo da sve što smo već postigli – ma koliko to bio velik i značajan uspeh – brzo zaboravimo, da nam se podrazumeva i da od sebe zahtevamo novo, više, bolje, i to odmah. No, kada ne damo sebi vreme za odmor, proslavu, pohvalu, razmišljanje i zahvalnost, čak i čuda postanu neinteresantna i iscrpljujuća rutina. Ne žurite u uživanju dok se prisećate svega učinjenog, doživljenog, prevaziđenog i savladanog. Dok to činite, snaga u vama raste i entuzijazam se uvećava, a radost i sopstveni osmeh mogu da vas iznenade. Potom, zapišite svoje želje i ciljeve, i neka lakoća u prevazilaženju strahova i hrabrost da budete svoji nađu svoje mesto na toj listi.

Razmislite, ako se isti strahovi javljaju kod svih nas, po horizontali i vertikali, znači da su opšte ljudski i da se time možemo utešiti i uspavati, ili utešiti i načiniti iskorak u tu novu hrabrost.

Srećno!

Margita Baštinac


Berza

investicioni fondovi

kursna lista