Hoze Silva, autor Silva metoda, pozivao nas je na očovečenje čovečanstva. Govorio je da čovečanstvo još nije humanizovano i da je to druga faza ljudske evolucije. Prva je bila prepoznavanje da ljudska bića poseduju svest i mogu da je koriste za svoju, i dobrobit drugih. Ova druga faza od nas traži da tu svest aktivno koristimo na konstruktivan, kreativan, pozitivan i ispravan način.

Mi smo, u velikoj meri, robotizovani. Naše misli, osećanja, reči i ponašanja su gotovo u celini isti i juče i danas, i ukoliko svesno na tome ne radimo, biće i sutra, i ubuduće. Način na koji usvajamo programe je jednostavan: u početku ulažemo pažnju i napor, malo se mučimo, a kada to nešto savladamo, kasnije to isto obavljamo automatski, bez potrebe za svesnom pažnjom. Tako smo učili da vezujemo pertle, kuvamo kafe, pravimo tabele, pretičemo u saobraćaju. Ako se samo prisetite kako su to bili teški zadaci kada smo ih savladavali, sigurno vam to danas izmami osmeh. Možda i pomislite da ste baš bili šašavi. A niste.

Tako smo usvajali razna znanja i veštine, ali i ponašanja, pa i osećanja. Mnoštvo naših emocionalnih reakcija uopšte nisu autentične za trenutak u kome se javljaju, već su isto samo program našeg biokompjutera. Meni je najupečatljiviji primer kada ugledamo ružnu bebu, pa vodimo unutrašnju svađu između programa koji kaže „sram te bilo, baš si loša osoba, sve su bebe lepe“ i autentične reakcije koja zna da to nije istina i zna da ste tog trena potpuno u pravu. No, program, plus socijalni program (koji od nas zahteva da budemo ljubazni ili makar da delujemo kao da smo ljubazni), sprečavaju nas da iskreno i istinito odreagujemo, već se ponašamo po automatizmu. I to se, verovali ili ne, svakoga dana dešava u preko 90% situacija. Ponekad nam neki stari program pravi probleme i onda odlučimo da ga menjamo. Ili nova životna situacija od nas traži da se promenimo. Ni to ne ide lako, ponovo se od nas zahtevaju svesna pažnja i napor. Ali se isplati.

Kada šetam gradom, pomislim kako bi mi Sofija bila dobro društvo. Ipak, radeći sa ljudima, radeći sa sobom, najpre, kao svojim najtežim učenikom, i posebno, imajući tu sreću da se bavim sjajnim poslom učenja ljudi kako da što više iskoriste svoje prirodne potencijale, srećem one ljude koji su manje robotizovani od ostalih, radoznali i samosvesniji. Ako smo svi mi već u tolikoj meri na automatskom režimu po čemu se onda razlikujemo? Razlikujemo se po kvalitetu i sadržaju programa. Svako od nas dnevno ima između 60 i 70 hiljada misli, i one se samo u malom procentu razlikuju od jučerašnjih. Ali, ako su one u prošlosti bile kvalitetnije – a za to su zaduženi svi programi koji rade za naše dobro i u njih spadaju mnogi, naizgled banalni programi (npr. da se primereno obučemo, da zadovoljimo telesne i higijenske potrebe, da kažemo „hvala“ i „molim lepo“) – njihovo ponavljanje bez uključivanja svesti i dalje će raditi dobro za nas.

I još nešto, naš biokompjuter je gotovo neograničen – sve što smo usvojili i prebacili na automatiku ostavlja nam prostor da svoju svest usmerimo na usvajanje novih sadržaja. Tako možemo stalno učiti i proširivati svoja znanja i sticati nove veštine.

Pokušajte da ispratite sebe tokom jednog dana, ili makar sata, tako što ćete zapažati koje automatske radnje obavljate, a da o njima uopšte ne razmišljate. Zatim se igrajte i zapitajte se na trenutak kakve i koje misli vam proleću kroz glavu. Ili, kako se osećate u različitim situacijama. Stvarno osećate. Ne kako bi trebalo da se osećate, već kako se zaista osećate. I, svakako, sve što vam se ne dopada – menjajte. Svesno. Sofija na grčkom znači mudrost i verovatno je zato to najpopularnije žensko ime na čitavoj planeti. Svi težimo mudrosti, želimo da je posedujemo i da nas kao takve prepoznaju. Za sada, suštinska razlika između robota i nas je u svesti, kreativnosti i rasponu emocija – ako ne govorimo o industrijskim robotima koji obavljaju složene poslove preciznije, istrajnije i izdržljivije od čoveka. Govorim o tzv. humanoidima. Njih stvaraju neki kreativni pojedinci i timovi, trudeći se da im unesu ljudski izgled, mimiku, toplinu, emocije i veliku količinu informacija da bi intelektualno odgovarali što većem broju ljudi.

Ukoliko se ne budemo osvešćivali, očovečavali i vraćali prirodnosti, razlika će se smanjivati. Pošto informacije ne garantuju znanje, tek praktična primena znanja predstavlja mudrost, pred robotima je dug put. Ali i pred nama.

Možda je Sofija odlična uzbunjivačica za nas, ljudska bića, da se probudimo i zapitamo ko smo i na kakav način trošimo svoje zemaljske dane. Jer, postoji još jedna bitna razlika – ova Sofija nije vremenski ograničena i za nju postoje programi koje će moći da ažuriraju i unuci njenih stvoritelja. Mi ćemo već biti daleko. Možemo, već danas, da donesemo odluku i postanemo svesniji, mudriji, kreativniji, slobodniji i da poradimo na tome. Možemo iz sebe izvući maksimum samo ako tako odlučimo. Ili, što bi klinci danas rekli, vratimo se na fabrička podešavanja, kada smo bili radoznali, živahni i hrabri da učimo i svet posmatrali širom otvorenih očiju. U takvom našem svetu i Sofija će imati dobro, korisno i pravo mesto.