Početna > Izdanja > Broj 100 > Edukacija - Margita Baštinac

Za početak, slavite život

Kada su Tomasa Džona Votsona, osnivača IBM-a, upitali za savet, rekao je: „Želite da vam dam formulu za uspeh? Jednostavno je, zaista. Udvostručite stopu neuspeha. Vi razmišljate o neuspehu kao o neprijatelju uspeha. Ali on to uopšte nije. Možete se obeshrabriti neuspehom – ili možete učiti iz njega. Zato samo napred i pravite greške. Napravite sve greške koje možete. Zato što ćete, zapamtite, tamo pronaći uspeh. Sa druge strane neuspeha.“

Kada mene neko zapita za mišljenje o tome šta je to uspeh, prva reakcija mi je – živi smo. Zaista mislim da je to ozbiljan uspeh, biti živ. Ako smo uz to i zdravi – odlično. Ako su nam pokrivene potrebe – to je izvrsno. Ukoliko imamo i za želje – to je još bolje. A ukoliko smo u stanju da ostvarujemo svoje snove – onda smo definitivno u kategoriji uspešnih. Ako se dodatno potrudimo da i drugima pomognemo u zadovoljenju njihovih potreba, želja i snova, onda smo se plasirali u još višu kategoriju. Moram priznati da sam o uspehu i uspešnim ljudima najviše čitala, slušala i razmišljala onda kada sam verovala da sam neuspešna i da su sreća, uspeh i bogatstvo neke misteriozne pojave koje se dešavaju odabranima i da za njih postoje neke velike tajne. I da je posebno lako bogatima da budu i srećni i uspešni. Povremeno bi me informacije o „sirotim malim bogatašima“, koji su nesrećni ili u kakvim drugim problemima, umirivale i otklanjale pritisak, dokazujući kako sve to i nema nekakvog smisla. Juriti uspeh, sreću, a na kraju ionako svi odlazimo bez ičega.

I kako to uobičajeno biva, neki događaj nas protrese, neka ideja se useli u naše misli ili se neka želja rodi u našem srcu. I pokrenemo se. I grešimo. I učimo i poboljšavamo se i istrajavamo. I iznova se dohvatimo čitanja i razmišljanja. No, ovaj put mudrije, proveravamo i primenjujemo pročitano. I malo po malo se menjamo.

Jedna od dobrih vežbi za mene je bila zamisliti da mi je ostalo šest meseci života i razmišljati šta bih onda radila, sa kime provodila vreme, o čemu bih mislila i da li bih uopšte o bilo čemu brinula? Ili bih jednostavno živela najbolje što mogu i trudila se da ostavim najbolji trag za sobom?

Druga jaka vežba je bilo zamišljanje odlaska sa ove planete. Ti poslednji trenuci i šta osećam, sa kim se opraštam, čega mi je žao?

Gotovo svi odlazeći najviše žale što su brinuli i što su živeli u strahu. I što onima koje vole, često to nisu rekli, niti pokazali.

Mi ljudi mnogo mudrujemo. Mislimo, pa se umislimo i propustimo trenutak. Ili pak jurimo, zaboravljajući da treba stati i predahnuti. Nekada moramo stati i preusmeriti se, jer su se prilike oko nas potpuno promenile. I uporni smo da sanjamo dobitak na lutriji ili taj jedan, grandiozan životni potez, koji će nas lansirati među milijardere.

A dovoljno je da se osvrnemo i posmatramo prirodu. Ona je stalna, kontinualna, ciklična, nije skokovita. Ona je prilagodljiva – sve u prirodi se prilagođava i trudi da bude u međusobnoj saradnji. Znam, mnogima najpre padne na pamet predatorski ciklus u kome veliki i jaki proždiru manje i slabije, ali i to što se u prirodi dešava nije s lošom namerom i bez balansa. Naprotiv. Nedavno sam videla snimak dvadesetak stabala gde se jasno vidi da se krošnje drveća formiraju tako da prave prostor za druge. Poželela sam da takvo poštovanje tuđeg prostora gajimo i mi, najrazvijenija živa forma na planeti.

Priroda je, u svojoj suštini funkcionalna. Sve ima svoj smisao, svoju svrhu, svoj razlog postojanja, i naravno, posebnu, upotrebnu ulogu u celini koju zovemo priroda ili život. I u toj međuzavisnosti, našoj koristi za druge i njihovoj koristi za nas – razmislite samo o brojnim poslovima koje obavljaju neki ljudi dok mi spavamo. Među tim poslovima je mnoštvo onih koje nikako ne biste voleli da morate da radite – teški su, prljavi, uznemirujući, opasni – a neko to odradi i nama olakša život, kretanje, funkcionisanje. Setite se nekad pa pohvalite te ljude i iskreno im se zahvalite. I oni su, na svoj način, utkani u naše životne uspehe.

Podseti me jedan autor na Ezopovu basnu o zecu i kornjači. Zec koji žuri i kornjača koja ide sporo, ali ona stiže prva na cilj. Glavna poenta njenog uspeha nije sporoća – več kontinuitet, trajanje, istrajnost. Rekli bismo „nikakva je mudrost ići sporo, hajd’ ti juri“ a tajna je upravo u tome – nije teško uraditi, ali je mnogima najlakše ne pomeriti se. Spremaju se na sprint, a ne ustaju iz fotelje. Kornjača ide... I stiže.

Kinezi kažu: „Ne plaši se što ideš sporo, plaši se samo stajanja.“ No, i to stajanje je ponekad neophodno, da bi se proverila putanja, napredak, da bi se proverila oprema, preispitale pozicije i obnovio entuzijazam.

Ako ste predahnuli ovoga leta, sada je vreme za podešavanje instrumenata, postavljanje novih ciljeva i mudrijih koraka. Odbacite sve što vam više ne koristi – ako su stvari, poklonite nekom, ako su ideje, prodajte ili prepustite nekom ko će im dati život, ako su ljudi – s ljubavlju im se zahvalite, lično ili u sebi. I živite makar malkice slobodnije, bez strahova od greške, mišljenja drugih, kritike, ili neuspeha. Tajna je: neuspeh ne postoji, osim ako na njega ne pristanemo!

Margita Bastinac


Berza

investicioni fondovi

kursna lista