Početna > Izdanja > Broj 067-068 > Giganti menadžmenta - Đorđe I. Vajfert (Georg I. Weifert)

Đorđe I. Vajfert (Georg I. Weifert)

„Treba davati da bi se opet steklo!” –Đ.Vajfert

Đorđe Vajfert rođen je 1850. u Pančevu. Poreklom Nemac iz gornje Austrije – u duši Srbin iz čuvene pivarske porodice. Bio je veoma svestrana ličnost. Gotovo da ne postoji oblast u kojoj on na neki način nije ostavio traga. Ovaj poštovani industrijalac, bankar, istraživač, kolekcionar, pokrovitelj kulturnih delatnosti, nosilac brojnih odlikovanja, mason, dobrotvor – može se opisati jednom rečenicom: „On je primer, on je istorija, on je uspeh!”

Đorđe I. Vajfert (Georg I. Weifert) rođen je 15. juna 1850. u Pančevu. Poreklom Nemac iz gornje Austrije – u duši Srbin iz čuvene pivarske porodice.

Đorđe, od oca Ignjata i majke Ane, živeo je u imućnoj pančevačkoj porodici industrijalaca. Pančevo je tada bilo malo pogranično mesto na ušću rekeTamišuDunav, naseljeno pretežno Srbima, Nemcima i Mađarima. S druge strane granice preko Dunava ležao je grad Beograd, trgovački centar i glavni grad ponovo uspostavljene Kraljevine Srbije.

Vajfertov deda se doselio u Pančevo početkom XVIII veka, tražeći svoju sreću prvo kao trgovac, a zatim i kao proizvođač piva. Da bi ojačao svoje preduzeće, poslao je svog sina Ignjata uMinhen kako bi radio u tamošnjim pivarama i izučavao zanat, što je Ignjat i radio u pivari „Spatenbrau”. Posle Ignjatovog povratka grade još veću pivaru koja postaje najveća na Balkanu i koja je postojala sve do2008. godine.

Tokom1865. godine Vajfertovi iznajmljuju postojeću pivaru u Beogradu da bi počeli i tamo sa proizvodnjom i kako bi izbegli troškove transporta i carine prilikom dovoženja pančevačkog piva u Beograd.

Đorđe Vajfert je u Pančevu pohađao nemačku osnovnu školu i mađarsku srednju školu, posle čega ga otac šalje uBudimpeštu na Trgovačku akademiju na dalje školovanje. Posle toga Đorđe odlazi na usavršavanje u Vajenštofen, pored Minhena, gde apsolvira Veliku pivarsku školu. Posle diplomiranja1872. godine Đorđe dolazi u Beograd.

Đorđe Vajfert se1873. godine oženio Marijom Gisner.

Po povratku u Srbiju zajedno sa ocem Ignjatom (Ignaz G. Weifert) zida pivaru na Smutekovcu, današnjem Topčiderskom brdu, koja je u to vreme bila najmodernija na Balkanu i najveća po obimu proizvodnje.

Nakon završetka izgradnje pivara prelazi u Đorđeve ruke. Njegova pivara u Beogradu pročula se širom Evrope, tako da je Đorđe Vajfert krajem XIX veka bio jedan od najbogatijih ljudi Srbije. Pored pivare u Pančevu i Beogradu, Vajfert je bio suvlasnik pivare u Sremskoj Mitrovici i Nišu.

„Weifert” pivo je dva puta osvojilo zlatnu medalju za kvalitet na Svetskoj izložbi piva u Parizu i to 1889. i 1900. godine.

Rudarstvo

Za razvoj rudarstva krajem XIX i početkom XX veka velike zasluge pripadaju Đorđu Vajfertu, koji je u selu Glogovac osnovao Centar za istraživanje rudnih bogatstava, za to vreme odlično opremljen.

Vajfert je otvorio prvo rudnik u Kostolcu iz veoma praktičnih razloga – ugalj mu je bio potreban za parnu pivaru u Beogradu. Istraživačkog duha i vetropirast po prirodi, tražio je i dobio odobrenje srpske vlade i otpočeo da istražuje rudna nalazišta u Srbiji. Godine 1897. počeli su istraživački radovi.

Vukao je za sobom inženjere i rudare, kupovao opremu, podizao rudarska naselja i trošio veliki novac. Čega god se dotakao sve je propadalo. Zarađivao je na pivu, gubio na živi.

Jalovo je bilo otvaranje topionice u Ripnju nadomak Beograda jer rudnik žive na Avali gotovo da je bio bez rude.

Isto je bilo u rudnicima „Sveta Ana” na Deli Jovanu, „Sveta Varvara” na reci Pek i u kopovima na Miroču, Rudniku i u Zlotu.

Pivara nije mogla da otoči toliko piva koliko je Đorđe trošio na ova istraživanja. Usledila su tri bankrotstva.

Zlobni savremenici Đorđa Vajferta govorili su često da je „zreo za samoubistvo”.

Ali njegovo hazardersko ponašanja odjednom se posrećilo. Kada su mu sve beogradske banke zatvarale vrata i odbijale menice, Đorđe se jednoga dana elegantno obučen pojavio u Trgovačkoj banci. Tražio je zajam od 50.000 dinara u zlatu. Miloš Tucaković, direktor banke, potpisao je menicu, ne sluteći da je time omogućio otvaranje Borskog rudnika.

Đorđe I. Vajfert postao je tog trenutka vlasnik najčuvenijeg nalazišta bakarne rude u Evropi. Bilo je to 1903. godine.

Vlasništvo, međutim, nije zadržao više od jedne godine. Za eksploataciju rudnika, naime, bio je potreban ogroman novac, koji ni on, a ni država Srbija nisu imali. Ortake je našao u Francuskoj, tako da je osnovao akcionarsko društvo pod imenom „Francusko društvo borskih rudnika”. Osnovni kapital iznosio je pet i po miliona zlatnih francuskih franaka, a Đorđe Vajfert je imao u rukama 3.300 akcija vrednih preko milion zlatnih franaka.

Dobrotvor srpskog naroda

Teško je pobrojati sva naučna, prosvetna i humanitarna udruženja kojima je Vajfert bio osnivač ili dobrotvor. Kao jedan od najvećih industrijalaca u zemlji našao se i među osnivačima „Srpske narodne banke”. Od 1883. do 1889. godine bio je viceguverner, a za guvernera Narodne banke bio je postavljen u dva navrata i to od 1890. do 1902. i od 1912. do 1926. godine, nakon čega je izabran za doživotnog počasnog guvernera. Stekao je velike zasluge u održanju vrednosti dinara i olakšanju kreditnih poslova u Srbiji. Bio je i počasni predsednik Industrijske komore, predsednik Novčanog zavoda Beogradska zadruga, predsednik Upravnog odbora Samostalne monopolske uprave Kraljevine Srbije i predsednik pančevačke Pučke banke. Znajući koliko su teške posledice svakog rata, osnovao je svojim sredstvima invalidski fond „Sveti Đorđe” u cilju pomaganja i olakšavanja mučnog života srpskih ratnih invalida i njihove siročadi. Tom fondu dao je velika novčana sredstva. Jedan je od osnivača, potpredsednik i pročelnik finansijskoga odbora društva „Svetog Save”. Takođe, bio je osnivač, a kasnije i predsednik društva „Kralj Dečanski” za zbrinjavanje i obrazovanje gluvoneme dece, na čijem čelu je ostao do smrti. Jedan je od najvećih donatora društva, a omogućio je i dobijanje kredita za podizanje zgrade fonda na zapadnom Vračaru. U dobrotvorne svrhe poklanjao je imanja. Beogradskom ženskom društvu poklonio je zemljište na Dedinju i dao kreditnu granciju za „Dom gospođa Svete Ane”. Takođe, na Dedinju je ustupio, potpuno besplatno, zemljište za Društvo beogradskih žena lekar, gde su one uz pomoć žena lekara iz škotske sazidale bolnicu. Za sve vreme izgradnje bolnice Vajfert je društvu stavio na raspolaganje svoj konto kod Narodne banke. Finansirao je izgradnju bolnice za žene i decu u Tiršovoj ulici u Beogradu.

Srpskoj akademiji nauka i umetnosti dao je veliku donaciju, kao i garanciju za kredit za izgradnju zgrade u današnjoj Knez Mihailovoj ulici.

Pomagao je i Udruženja gostioničara i hotelijera, Kelnerski fond i Udruženje beogradskih piljara. O svom trošku 1924. godine, a za svoj rodni grad Pančevo, sagradio je rimokatoličku župnu crkvu „Svete Ane” i portalnu zgradu na rimokatoličkom groblju.

U Glogovcu kod Bora podigao je pravoslavnu crkvu „Sveti Đorđe”. Vajfert, kao jedan od utemeljivača Biciklističkog saveza, poklonio je plac za prvu pistu koja se nalazila na mestu sadašnjeg Doma vojske Srbije. Bio je predsednik Banatskog vatrogasnog udruženja i počasni predsednik Vršačkog vatrogasnog udruženja. Ratovi ga nisu zaobišli.

Za vreme srpsko-turskog rata od 1876. do 1878. godine istakao se na nekoliko polja. Zahvaljujući njegovim sredstvima kupljene su prve baterije topova za artiljerijske jedinice srpske vojske. Tokom rata bio je dobrovoljac kao konjanik u redovima Narodne vojske, a za svoje zasluge odlikovan je Medaljom za hrabrost.

Za vreme Balkanskog rata 1912. godine zbog velikog nedostatka hrane Vajfert je lično obezbedio 60.000 vekni hleba za pomoć stanovništvu, dok je srpskoj konjici poslao vagon piva na poklon. Za vreme Prvog svetskog rata u emigraciji, na jugu Francuske, prikupljao je priloge ne samo u Evropi i Americi već i u ostalim delovima sveta da bi pružio potrebnu pomoć tada porobljenom narodu i srpskoj vojsci. Bio je strastven kolekcionar.

Svoju veoma vrednu numizmatičku zbirku, nasleđenu od porodice i dopunjenu za života, od 14.000 primeraka pretežno antičkog kovanog novca, poklonio je Narodnom muzeju Srbije i Beogradskom univerzitetu. Muzeju grada Beograda ostavio je svoju veoma vrednu zbirku slika, skica i mapa starog Beograda, koje je nasledio od oca. Za života odlikovan je: Karađorđevom zvezdom II reda, Karađorđevom zvezdom III reda, Velikim kordonom Svetoga Save, Ordenom belog orla o vratu sa zvezdom, Ordenom Miloša Velikog o vratu, Ordenom takovskoga krsta o vratu, Medaljom društva Svetoga Save, ratnim spomenicama, kao i Lentom rumunske zvezde, koji se inače dodeljuje samo krunisanim glavama. Počasni je građanin grada Pančeva i Knjaževca.

Nikada nije bio član nijedne političke stranke. Godine 1890. postao je mason u loži „Demokratija” u Pešti.

Za velikog komandera Vrhovnog saveta drevnog i Prihvaćenog škotskog reda Srbije izabran je 1912. godine, a za velikog majstora Velike lože Srba, Hrvata i Slovenaca, kasnije Velike lože Jugoslavije, 1919. godine.

Umro je 12. januara 1937. godine u Beogradu u osamdeset sedmoj godini života. Sahranjen je u Pančevu, u porodičnoj grobnici na rimokatoličkom groblju, kraj porte koju je on sazidao. Nažalost, nije imao potomaka. Posle Drugog svetskog rata njegova imovina je nacionalizovana, a danas se procenjuje na 12 milijardi dolara. Danas njegov lik krasi novčanice Narodne banke Srbije u apoenima od 1.000 dinara.

Pivare u Beogradu i Pančevu i danas pune flaše pivom „Đorđe Vajfert”.

U Srbiji je možda bilo i bogatijih ljudi od Vajferta, ali ne i privrednika sa toliko preduzetničkog duha koji bi novac sticali i ulagali u nove privredne poduhvate, kao i toliko darežljivo i nesebično poklanjali svom narodu.

Berza

investicioni fondovi

kursna lista