Početna > Izdanja > Broj 066 > Intervju - Vladimir Putin

Vladimir Putin

Predsednik Rusije

Intervju Vladimira Putina za Prvi kanal i agenciju Asošijeted pres

„Pretpostavljam da bih sebe opisao kao pragmatistu sa konzervativnim pogledom na svet. Teško mi je da to objasnim, ali uvek razmatram realnost sadašnjice i lekcije iz daleke i ne tako daleke prošlosti.” V. Putin

Džon Daniševski i Kiril Klejmenov

Vladimir Vladimirovič Putin je četvrti i sadašnji predsednik Rusije.

Putin je rođen u Lenjingradu (sada Sankt Peterburgu), u Rusiji, 7. oktobra 1952. godine. Nakon što je diplomirao na Lenjingradskom državnom univerzitetu 1975. godine, započeo je karijeru u KGB-u kao obaveštajac. Najčešće je bio raspoređen u Istočnoj Nemačkoj.

Tokom šesnaest godina, koliko je bio oficir KGB-a, Putin se uzdigao do ranga potpukovnika, nakon čega se povukao iz službe i 1991. godine počeo je da se bavi politikom u svom rodnom Sankt Peterburgu.

Preselio se u Moskvu 1996. godine i postao je član administracije predsednika Borisa Jeljcina, gde je brzo napredovao i tako 31. decembra 1999. godine postao vršilac dužnosti predsednika nakon što je Jeljcin neočekivano podneo ostavku.

Putin je pobedio na sledećim predsedničkim izborima održanim 2000. godine, posle čega je ponovo izabran za tu funkciju 2004. godine. Na sledećim predsedničkim izborima, održanim 2008. godine, nije mogao da se kandiduje zbog zakona koji zabranjuje tri uzastopna predsednička mandata.

Na predsedničkim izborima 2008. godine pobedio je Dmitrij Medvedev koji je imenovao Putina za premijera, čime počinje period takozvane tandemokratije.

U septembru 2011. godine, nakon stupanja na snagu zakona kojim se predsednički mandat produžava sa četiri na šest godina, Putin je najavio da će se kandidovati za treći, neuzastopni mandat na predsedničkim izborima 2012. godine. Ova objava je izazvala masovne proteste u mnogim gradovima Rusije.

Pobedio je na predsedničkim izborima u martu 2012. godine i trenutno služi šestogodišnji mandat.

G. predsedniče, postoje nagađanja o vašem odnosu sa predsednikom Obamom. Nedavno je izneo opažanja o vašem govoru tela i izjavio je da izgledate kao da ste pokunjeni ili da vam je dosadno. Kako ste shvatili te primedbe? Da li mislite da su previše lične i neprimerene ili…? Kakva je bila vaša reakcija?

Smatram da u domenu svojih aktivnosti, bilo da se bavi politikom, ekonomijom, bezbednošću ili širenjem informacija, svako pokušava da istakne svoje najbolje kvalitete, uključujući i ove posmatrače koje pominjete. Ponekad sa čuđenjem čitam o govoru tela, o tome kako izgledam kao da mi je dosadno ili nešto drugo. Ali ko drugi osim nas samih može reći šta je nama na duši i u glavi? Postoje određeni gestovi koji se, naravno, mogu protumačiti bez ikakve sumnje, ali niko nikada nije video da ja usmeravam takve gestove ka g. Obami, niti on ka meni, nadam se da do toga neće ni doći. Sve ostalo je izmišljotina.

Ponoviću što sam već rekao: naši razgovori su uvek veoma konstruktivni, sadržajni i iskreni.

„Predsednik Sjedinjenih Američkih Država je veoma dobar sagovornik, sa njim je lako razgovarati jer jasno kaže šta želi, ima jasan stav, obraća pažnju na stav svog sagovornika, suparnika, i reaguje u skladu sa tim stavom. Veoma mi je zanimljivo da sarađujem sa njim.”

G. predsedniče, ukratko, kako biste opisali današnje odnose Rusije i SAD-a? Kao što znate, danas je objavljen program posete predsednika Obame Rusiji: odmah po dolasku predsednik Obama se sastaje sa aktivistima za zaštitu ljudskih prava i predstavnicima seksualnih manjina. Stigli su i prvi komentari…

Zašto?

Da li je to jasan pokazatelj u kojoj fazi se trenutno nalaze odnosi?

Tako američka diplomatija funkcioniše: oni pružaju podršku građanstvu. Smatram da u tome nema ničeg lošeg. Štaviše, mi to cenimo jer nam se na taj način ukazuje na to šta se dešava u našem društvu. Mada, bilo bi veoma lepo kada bi diplomatski krugovi, ambasade, bezbednosne agencije uradile svoj posao i pružile nam potpun, a pritom mislim na iscrpan i objektivan prikaz situacije u ruskom društvu, umesto da nam nude jednostrana viđenja. Međutim, takođe je važno videti kako su organizovani ljudi koji se bave ljudskim pravima i uvažiti njihova osećanja.

Ipak, ako opisujemo ove odnose, postoji razmimoilaženje. Šta je ovog puta u pitanju, zahlađenje odnosa? Zamrzavanje?

Ne, to je samo rad u toku, zaštita nacionalnih interesa i principa rešavanja međunarodnih i bilateralnih problema. To je naporan i zahtevan zajednički rad. Istina je da nam put nije posut ružama ili drugim cvećem. Komplikovano je i ponekad veoma naporno, ali to nije ništa posebno. U svakom slučaju, Amerikanci nisu izabrali predsednika Obamu da bude ljubazan prema Rusiji, niti su Rusi izabrali vašeg poniznog slugu da bude ljubazan prema bilo kome.

Radimo, raspravljamo, svi smo mi ljudi i ponekad se desi da se neko iznervira. Ipak, želeo bih da ponovim: verujem da su globalni zajednički interesi dobar osnov za zajedničko pronalaženje rešenja.

Kad smo se već dotakli pravnih pitanja, slučaj Edvarda Snoudena je izazvao buru nezadovoljstva i frustracija. Šta vi kao nekadašnji službenik u službi bezbednosti mislite o delima ljudi kao što je Snouden koji jasno obelodanjuju tajne informacije koje su im poverene?

Kada bi u pitanju bile poverljive informacije od izuzetnog značaja i kada bi nam takvo lice nanelo bilo kakvu štetu, u tom slučaju bih sigurno zahtevao krivično gonjenje takvog lica u najvećoj meri u kojoj to ruski zakoni dozvoljavaju.

„Nije na nama da sudimo da li je Snouden počinio krivično delo u Sjedinjenim Američkim Državama ili ne. Ali kao suverena država koja nije zaključila sporazum o uzajamnom izručenju kriminalaca sa SAD-om ne možemo da uradimo ništa drugo osim da mu dozvolimo da živi ovde.”

S tim u vezi, da li mislite da američka administracija ima pravo da zahteva njegov povratak iz Rusije, da traži od vas da ga pošaljete nazad?

Verovatno, da. Vidite, problem je nešto sasvim drugo. Mi ne znamo da li je administracija u pravu ili ne. Nije poenta u tome da mi štitimo Snoudena. Uopšte ga ne štitimo. Problem je u tome što mi nemamo zaključen sporazum sa SAD-om o uzajamnom izručenju kriminalaca. U više navrata smo predlagali Sjedinjenim Američkim Državama da treba da zaključimo takav sporazum, ali su naši predlozi odbijeni.

U svetu vladaju određena pravila i procedure u skladu sa kojima kriminalci treba da budu i moraju biti izručeni drugoj strani ukoliko postoji odgovarajući sporazum u kojem su dogovorena brojna pitanja i date određene garancije. Međutim, Sjedinjene Američke Države su odbile da potpišu takav sporazum sa nama. I oni nama ne izručuju naše kriminalce koji ne samo da su otkrili određene poverljive informacije već su im ruke uprljane krvlju, kriminalce koji su ubice i koji trguju ljudskim bićima, a naše američke kolege su toga svesne. Nije na nama da sudimo da li je Snouden počinio krivično delo u Sjedinjenim Državama ili ne. Mi to jednostavno ne možemo da prosudimo. Ali kao suverena država koja nije zaključila takve sporazume sa Sjedinjenim Državama ne možemo da uradimo ništa drugo osim da mu pružimo priliku da živi ovde.

Sada ću vam reći nešto što nikada ranije nisam rekao. Nagovestio sam, ali nikada to nisam direktno rekao. G. Snouden je prvo otišao u Hongkong i stupio u kontakt sa našim diplomatskim predstavnicima. Obavešten sam da postoji čovek, agent specijalnih službi. Pitao sam ih šta on želi i objasnili su mi da je on borac za ljudska prava i slobodan tok informacija, da se protivi kršenju srodnih ljudskih prava i zakona u Sjedinjenim Državama, kao i kršenju međunarodnog prava. Pitao sam: „Dobro, šta sad? Ako želi da ostane u našoj zemlji, dobrodošao je, pod uslovom da prestane sa svim aktivnostima koje bi mogle ugroziti odnose između Rusije i SAD-a. Naša država nije NVO, mi imamo svoje sopstvene nacionalne interese i ne želimo da zaoštravamo odnose između Rusije i SAD-a.” Preneli su mu moje reči. Odgovorio je: „Ne, ja se borim za ljudska prava i pozivam vas da mi se pridružite u ovoj borbi.” Moj odgovor je bio: „Ne, Rusija se neće pridružiti, pustite ga neka se bori sam.” I potom je otišao.

Onda se ukrcao na let za Južnu Ameriku. Saznao sam da se g. Snouden zaputio ka našoj zemlji dva sata pre nego što je avion sleteo. Šta se sledeće desilo? Informacije su procurile. Bez uvrede, ali smatram da je trebalo da agenti američkih specijalnih službi, kao i diplomate, postupe daleko profesionalnije. Nakon što su čuli da je na putu ka našoj zemlji na tranzitnom letu, počeli su da pritiskaju sve države koje su bile potencijalno odredište, sve države u Južnoj Americi i Evropi. Ali mogli su da mu dozvole da dođe u zemlju u kojoj njegova bezbednost ne bi bila garantovana ili su mogli da ga presretnu negde na putu – to su jednom prilikom i uradili, kad smo već kod toga, presreli su avion koji je prevozio predsednika jedne južnoameričke države, što je, po mom mišljenju, bilo potpuno neprihvatljivo, urađeno na veoma nepristojan način, nedoličan Sjedinjenih Američkih Država ili evropskih partnera. To je bilo zaista ponižavajuće. Sjedinjene Države su mogle isto to da urade i sa Snoudenom. Šta ih je sprečavalo? Umesto toga, sve su zaplašili; čovek je ubrzo odlučio da ostane u tranzitnoj zoni u Rusiji i tako je ostao zaglavljen u našoj zemlji. Šta je trebalo da uradimo nakon toga? Da ga predamo Sjedinjenim Državama? U tom slučaju treba da potpišemo sporazum. Ne želite? Dobro, umesto toga, predajte vi nama naše kriminalce. Ni to ne želite? Dobro. Zašto onda zahtevate jednostrano izručenje? Čemu takav snobovski stav? Obe strane moraju da uzmu u obzir interese obe strane, da sarađuju i da pronađu najprofesionalnije rešenje.

Dakle, ono što mi ovde štitimo jesu određene norme koje vladaju u odnosima između država, a ne g. Snoudena. Zaista se nadam da će u budućnosti Rusija i Sjedinjene Države uspevati da se dogovore i da će takve dogovore potvrditi kroz pravno obavezujuće instrumente.

Da li je Edvard Snouden ponudio Rusiji neke informacije, bilo kakve poverljive informacije, i ako jeste, da li biste rekli kakve?

Ne, nije nam ponudio informacije. Nismo dobili ništa od njega, niti to nameravamo. I mi smo takođe profesionalci i verujemo da naše američke kolege iz specijalnih agencija već znaju šta bi nam on sve mogao reći. Umanjili su sve moguće rizike, sve su izmenili, uništili, promenili. On nam nije ni od kakve koristi. Pravo da vam kažem, nismo ni hteli da se upuštamo u sve ovo. On je čovek potpuno drugačijeg kova; naravno, mogu nam ga predstaviti kao bilo koga. Jasno mi je zašto američke specijalne službe žele da ga prikažu kao izdajicu, ali on drugačije gleda na stvari – on sebe naziva borcem za ljudska prava. Takva titula bi mu mogla biti uskraćena, ali to je već posao za one koji donose odluke. On sebe tako vidi i shodno tome se i ponaša. Nemamo nikakvu želju da ga uključimo u bilo kakvu saradnju ili da od njega dobijemo bilo kakve informacije. Nikada nije ni pokušao da nam da informacije, a mi nikada nismo pokušali da dobijemo bilo šta od njega.

Dakle, u teoriji, mogao bi da doživi starost u Rusiji?

Znate, ponekad razmišljam o njemu, on je veoma zanimljiv čovek. Mlad je, tek je prešao tridesetu, ne mogu ni da zamislim o čemu on razmišlja. Kako planira da živi svoj život u budućnosti? Zapravo, pred njim je veoma težak život. Ne mogu ni da zamislim šta će raditi kasnije. Ipak, jasno je da ga nećemo izručiti, može da se oseća sigurnim ovde. Ali šta je sledeće? Kako vreme bude prolazilo, Sjedinjene Države će verovatno uvideti da su imale posla sa osobom koja ima određene stavove o kojima se može suditi drugačije, a ne sa osobom koja je izdajica ili špijun. Moguće je da će se postići neki kompromisi u ovom slučaju. Ne pitajte mene. To je njegov život i sam je sebi izabrao put. On veruje da je to što radi plemenito i opravdano, te da su takve žrtve neophodne – to je njegov izbor.

G. predsedniče, ako mi dozvolite, postavio bih vam nekoliko pitanja o ekonomiji. Tokom nedavne posete Vladivostoku sastali ste se sa studentima i izjavili da će Vlada umanjiti planirane izdatke. Ono što mi ovde pada na pamet je zaboravljena reč „sekvestracija”. Ali pre svega, da li se to odnosilo na budžet za ovu ili za sledeću godinu? I u kojoj meri su planirana umanjenja?

Podsetio bih vas da sekvestracija označava umanjivanje svih izdataka za određenu vrednost, bez izuzetaka i nezavisno od prioriteta. To se ponekad dešava u svetskim ekonomijama i do toga dolazi usled drastičnih promena ekonomske situacije i negativnih trendencija u privredi. U Rusiji to nije slučaj, mi nemamo negativne trendencije, čak je zabeležen i manji porast privrede u poređenju sa prošlom godinom. Problem je u tome što smo očekivali mnogo veći razvoj privrede, a što je veći razvoj, veća su i sredstva u budžetu. Prvobitno smo planirali da potrošimo više sredstava na različite projekte.

Danas nam postaje jasno da je predviđanje donekle pogrešno, privreda zaista jeste zabeležila porast, ali manji od očekivanog, tako da će i prihodi biti skromniji, što opet znači da ćemo novac morati da trošimo pažljivije. To nije sekvestracija; međutim, moramo da napravimo novu prognozu razvoja privrede i da izdvojimo prioritete u pogledu rashoda u skladu sa novom prognozom i trenutnom stvarnošću. Smatram da su nam potrebne uštede. Međutim, o tome će raspravljati Vlada kada bude radila na nacrtu budžeta.

Da li to znači da izdaci još nisu definisani?

U pravu ste. Da li znate sa kojim rizikom se suočavamo ako to ne uradimo? Tako bismo krenuli stopama onih država koje imaju ogromne deficite i tako nagomilavaju nacionalni dug. Ako ništa ne preduzmemo, 2014. godine ćemo se suočiti sa određenim deficitom, sledeće godine će stvar biti ozbiljnija, godine posle toga – još ozbiljnija i na kraju ćemo se naći u veoma teškoj situaciji. Ako smo odgovorni, ako želimo da se osećamo sigurno, verovatno ćemo živeti malo skromnije tokom određenog perioda, ali uvereni da ništa neće krenuti po zlu, u tom slučaju treba da delujemo pažljivo i profesionalno. To je ono o čemu ja govorim.

Kad već govorimo o skromnosti, šta ljudi treba da očekuju? Da li treba da počnu da štede za crne dane, za svaki slučaj?

Ne, nema potrebe. Prihodi stanovnika su u porastu. Možda ne brzinom kojom bi to želeli i možda ne za sve kategorije stanovništva, ali uprkos činjenici da je stopa rasta ispod očekivane, prihodi su u porastu. Vlada će osmisliti rešenje za investicione aktivnosti ili možda za socijalni sektor, ne mogu da tvrdim. Ali dozvolite mi da ponovim: ovo je složen posao sa mnogo faktora. Kada završi, Vlada će nam izneti svoje predloge.

U slučaju kada zakon propisuje da je propaganda zločin, da li to uključuje i mahanje zastavom duginih boja ili farbanje tela u dugine boje? Da li je to propaganda za mlade? Da li će i posetioci i sportisti morati da vode računa o tome?

Ne. Ovde, u Rusiji, ljudi koji su inicijatori ovih zakona i koji su usvojili ovaj zakon (usput, ja nisam bio inicijator) polaze od pretpostavke da homoseksualni brakovi ne daju decu. Kada je reč o demografskim pitanjima, Rusija je u veoma teškoj situaciji. Iz tog razloga nas više zanimaju ustaljeni tipovi porodica i više dece. Ovo nije jedino rešenje u celokupnom sistemu mera usmerenih na podsticanje demografskih procesa. Ali verujem da su autori zakona bili vođeni potrebom da reše demografske probleme i da su bili daleko od ideje o kršenju bilo čijih prava. A pogotovo ne tokom Olimpijskih igara ili bilo kojih drugih masovnih sportskih događaja, posebno Olimpijade – možete biti uvereni da će Rusija verno poštovati principe olimpizma koji zabranjuju svaku vrstu diskriminacije, bilo po osnovu nacionalnosti, pola ili seksualnog opredeljenja koje ste vi spomenuli.

Kad smo već kod Olimpijskih igara, postoje određene zabrinutosti u pogledu terorizma. Znam da su određene terorističke grupe pretile da će delovati tokom Olimpijskih igara. Šta biste poručili posetiocima, da li treba da se plaše terorizma i kakve dodatne mere ćete morati da uvedete? Na primeru Bostona smo videli da je veoma teško obezbediti sportske događaje.

Teroristi uvek nekome prete. Čim nas nateraju da se plašimo, oni pobeđuju. Ipak, to ne znači da treba da se oglušimo o njihove pretnje. Treba da preduzmemo sve što možemo kako bismo osujetili ove pretnje i sprečili teroriste da sprovedu svoje okrutne i ubilačke aktivnosti i tako prošire politiku mržnje. Naravno, preduzimamo čitav niz mera koje imaju cilj da obezbede sigurnost zimskih Olimpijskih igara. Čvrsto verujem da naše specijalne službe i organi za sprovođenje zakona mogu da se nose sa ovim zadatkom.

Šta bismo još mogli da preduzmemo kako bismo podigli stepen bezbednosti? U ovom slučaju od ključne važnosti je saradnja sa kolegama iz agencija za sprovođenje zakona. Napomenuo bih da imamo zaključene sporazume sa američkim agencijama – sa FBI-jem i drugim specijalnim službama, kao i sa evropskim partnerima. Svi ovi ljudi se osećaju odgovornim prema sportistima, navijačima i gledaocima. Nadam se da će njihovi zajednički napori uroditi plodom i da će obezbediti potpunu i apsolutnu bezbednost zimskih Olimpijskih igara u Sočiju.

„A pogotovo ne tokom Olimpijskih igara ili bilo kojih drugih masovnih sportskih događaja, posebno Olimpijade – možete biti uvereni da će Rusija verno poštovati principe olimpizma koji zabranjuju svaku vrstu diskriminacije, bilo po osnovu nacionalnosti, pola ili seksualnog opredeljenja.”

Da se osvrnemo malo na političku filozofiju. Smatram da je vaša politička filozofija još uvek delom misterija. Želeo bih da vas pitam da li ste liberal, konzervativac, marksista ili pragmatista. Koje je vaše političko opredeljenje?

Pretpostavljam da bih sebe opisao kao pragmatistu sa konzervativnim pogledom na svet. Teško mi je da to objasnim, ali uvek razmatram realnost sadašnjice, lekcije iz daleke i ne tako daleke prošlosti, pokušavam da saberem ove događaje i iskustva i da ih projektujem na budućnost, da im dam srednjoročnu i dugoročnu perspektivu. Zamolio bih vas da sami odredite da li je to pragmatičan ili konzervativan pristup.

Hvala.

Hvala vama.

Berza

investicioni fondovi

kursna lista