Početna > Izdanja > Broj 066 > Giganti menadžmenta - Rotschild

Majer Amšel Rotšild

Da li ova porodica upravlja svetom?

Ko su članovi porodice Rotšild? Kakva je njihova priča? Da li su oni iluminati?

Dajte mi da kontrolišem novčane tokove u nekoj zemlji i nije me briga ko donosi zakone.” M. A. Rotšild

Kada istražujete iluminate, jedno od imena koje se stalno ponavlja je ime porodice Rotšild.

Ko su članovi porodice Rotšild?

Kako su postali toliko moćni?

Kakva je veza porodice Rotšild sa iluminatima?

Da li porodica Rotšild kontroliše svet preko iluminata?

Mnogi misle da je porodica Rotšild koristila iluminate kako bi ostvarila svoje ambicije o svetskoj finansijskoj dominaciji.

Da li je to istina ili samo mit?

Odgovor možda nećemo nikada sa sigurnošću saznati, ali možemo proučiti činjenice i svaki pojedinac može da izgradi svoje mišljenje na osnovu tih činjenica. Ovaj članak bavi se osnovnom istorijom porodice Rotšild, opisuje kako su stekli svoje bogatstvo i kako se širila njihova moć.

Iako postoji mnoštvo podataka o porodici Rotšild, ovaj članak se bavi ranom istorijom i temeljima daljeg traganja za istinom o tome ko zaista kontroliše vlade širom sveta.

Majer Amšel Rotšild

Majer Amšel Rotšild (Mayer Amschel Rothschild)(1743–1812) rođen je u Frankfurtu na Majni, u Nemačkoj, od oca Mozesa Amšela Bauera (Moses Amschel Bauer) koji je radio kao finansijer i zlatar.

Ime Rotšild potiče od crvenog štita koji je visio iznad ulaza u njihovu radnju. Crveni štit bio je simbol radikalnih Jevreja u istočnoj Evropi.

Nakon očeve smrti Majer Amšel Rotšild je nekoliko godina radio kao službenik u banci u Hanoveru. U to vreme banka u Hanoveru je bila u vlasništvu porodice Openhajmer koja je njome i upravljala.

Postao je mlađi partner u banci koju je osnovao njegov otac 1750. godine, te je napustio banku Hanover kako bi preuzeo taj posao. Bavio se kupoprodajom retkih novčića, a kasnije je postao veoma uspešan u preuzimanju brojnih drugih radnji za trgovinu starim novčićima.

Majer Amšel Rotšild je 1769. godine postao predstavnik dvora princa Vilhelma IX od Hesen-Kasela.

Princ Vilhelm je bio unuk Džordža II i rođak Džordža III, nećak kralja Danske i zet kralja Švedske.

Za veoma kratko vreme Majer Amšel Rotšild je postao posrednik najvećih bankara iz Frankfurta, kao što su braća Betman i Rupel i Harnije.

Rotšild je razvijao svoj posao, počeo da se bavi antikvitetima i vinima, postao je uvoznik robe proizvedene u Engleskoj. Od tog vremena porodica Rotšild je počela da stiče svoje neverovatno bogatstvo.

Porodica Rotšild i iluminati!

Mnogi veruju da su glasine o tome kako je porodica Rotšild deo veće zavereničke organizacije iluminata zapravo činjenica iako je to nemoguće dokazati.

Iluminati jesu postojali, ali nema dokaza da i dalje postoje. Čini se da postoji globalno udruženje čije članove čine međunarodni finansijeri i bankari iz celog sveta. Imajući u vidu nasledstvo porodice Rotšild, čini se da bi organizacija kao što je ova sigurno morala da ima Rotšildove kao članove.

Elitisti za koje se veruje da su članovi ovog tajnog udruženja svakako bi bili ubrojani pod modus operandi carstva Rotšild.

Princ Vilhelm je nasledio bogatstvo nakon smrti svoga oca 1785. godine, a procenjuje se da je ovo bogatstvo bilo najveće bogatstvo u čitavoj ondašnjoj Evropi.

Veći deo ovog bogatstva poticao je iz Velike Britanije. Tokom američkog Rata za nezavisnost Velika Britanija je poslala novac za oko 17.000 vojnika kako bi se zaustavila revolucija. Ovaj novac nikada nije stigao do vojnika u Americi.

Rotšildovi su iz senke davali zajmove danskoj vladi 1804. godine kao predstavnici princa Vilhelma.

Princ Vilhelm je 1806. godine bio primoran da pobegne u Dansku u trenutku kad su se Napoleonove trupe probijale kroz Nemačku. Princ Vilhelm je ostavio svoje bogatstvo u rukama Majera Rotšilda.

Istorija beleži da je Rotšild u tajnosti zakopao kompletnu dokumentaciju koja se odnosila na bogatstvo princa Vilhelma. Ova dokumentacija je sadržala spiskove svih dužnika i iznose kamata koje su dužnici morali da plate. Procenjuje se da je ukupna vrednost potraživanja iznosila 600.000 funti ili 3 miliona dolara. Rotšild je to uradio kako bi onemogućio Napoleona da konfiskuje sredstva.

Buderus fon Karlhauzen (Karl Buderus) (Buderus von Carlhausen, Carl Buderus) bio je zvanični predstavnik državne blagajne i starao se o Vilhelmovim finansijskim interesima. S obzirom na to da je imao punomoć, postarao se da Rotšild postane primarni bankar. Tako je Rotšild preuzeo odgovornost za naplatu kamate na sve kraljevske zajmove.

Napoleonov neuspeh

Napoleon je naredio da sva plaćanja po osnovu dugovanja princu Vilhelmu moraju biti prosleđena u francusku državnu blagajnu. Nuđena je čak i provizija od 25% na sva dugovanja koja Napoleon naplati. Ali Rotšild je odbio da postupi po nalogu.

Novonastala situacija je uskoro otvorila vrata Rotšildovima da smisle plan koji bi im obezbedio potpunu kontrolu nad evropskim finansijama, uz ambicije da kontrolišu čitav svet.

Plan je počeo da se razvija nakon bitke kod Vaterloa, koja se odigrala u mestu La Bel Alijans, 12 kilometara južno od Vaterloa, na periferiji Brisela, u Belgiji.

Na početku bitke činilo se da Napoleonove snage pobeđuju, a prvi tajni izveštaji koji su pristigli u London potvrđivali su da je to istina.

Međutim, na krajnji ishod bitke uticala su pojačanja iz Pruske predvođena Gebhardom Bliherom, koja su osigurale Velingtonovu pobedu.

U nedelju, 18. juna 1815. godine, Rotvort, izaslanik Nejtana Rotšilda koji je bio na čelu londonskog ogranka porodice, prisustvovao je bici kod Vaterloa.

Nakon što je Rotvort utvrdio da su Napoleonove snage poražene, zajahao je konja i zaputio se u Ostende. Potom je jednom mornaru platio 2.000 franaka da ga preveze u Englesku preko nemirnog mora.

Kad je Nejtan Rotšild 20. juna 1815. godine primio vest, podelio ju je sa predstavnicima Vlade koji nisu poverovali u primljene informacije. S obzirom na to da su svi verovali da je Velington poražen, Rotšild je odmah počeo da prodaje svoje akcije na britanskoj berzi. Ostali su se poveli njegovim primerom i takođe su počeli da prodaju, što je dovelo do toga da je cena akcija pala u bescenje. U poslednjem trenutku njegovi predstavnici su tajno počeli da kupuju akcije po najnižim mogućim cenama.

Velingtonov izaslanik major Henri Persi se 21. juna, u 11 časova, pojavio na vratima Ratne službe sa vestima da je Napoleon pobeđen u teškoj osmočasovnoj bici, u kojoj je izgubio trećinu svoje vojske.

Tako je porodica Rotšild dobila punu kontrolu nad britanskom ekonomijom, nakon čega su primorali Englesku da osnuje novu banku Engleske koju je Nejtan Rotšild kontrolisao.

Ovo nije bio jedini pristup koji je porodica Rotšild koristila kako bi izvukla korist iz bitke kod Vaterloa.

Majer Amšel Rotšild je deo novca princa Vilhelma poslao svome sinu Nejtanu u London gde ga je Nejtan uložio u zlato iz Istočnoindijske kompanije u vrednosti od osamsto hiljada funti. Znao je da će novac biti neophodan za finansiranje Velingtonove kampanje na poluostrvu.

Iz ovog poduhvata izvukao je četvorostruku zaradu.

Prvo je zaradio kada je prodao Velingtonove akcije (koje je kupio upola cene).

Drugi put je zaradio kada je prodao zlato Velingtonu.

Treći put je zaradio kada je otkupio zlato od Velingtona.

Četvrti put je zaradio kada je otpremio zlato u Portugaliju.

Tako je nastalo enormno bogatstvo porodice Rotšild.

Nakon Napoleonovog poraza princ Vilhelm se vratio na vlast. Buderus je dobio titulu barona, a porodica Rotšild je postala najbogatija porodica bankara u čitavoj Evropi.

Francuska je u pokušaju da povrati vlast nad državom 1817. godine uzela zajam od francuske banke iz Ouvrarda, kao i od braće Bering iz Londona.

Porodica Rotšild je u ovome prepoznala priliku da uspostavi kontrolu nad francuskom ekonomijom. U oktobru 1818. godine Rotšildovi predstavnici su počeli da kupuju neverovatno velik broj francuskih državnih obveznica. Tako je vrednost francuskih državnih obveznica iznenada naglo skočila.

U novembru petina ovih obveznica našla se u slobodnoj prodaji na berzi. To je dovelo do finansijske katastrofe jer je vrednost obveznica odmah naglo opala. Tako je Rotšild preuzeo kontrolu nad Francuskom.

Majer Rotšild osnovao je banke u Engleskoj, Francuskoj i Nemačkoj!

Njegovi sinovi su dobili titule barona Austrijskog carstva i zadatak da nastave i prošire rad svog oca.

Amšel Majer Rotšild

Amšel Majer Rotšild (Amschel Mayer Rothschild) (1773–1855) 1883. godine je izjavio:

„Dajte mi da kontrolišem novčane tokove u nekoj zemlji i nije me briga ko donosi zakone.”

Ovaj Rotšild upravljao je ogrankom banke u Frankfurtu. Banka je nosila naziv „M. A. Rotšild i sinovi” sve do njenog zatvaranja 1901. godine, nakon smrti Majera Karla i njegovog brata Vilhelma Karla, sinova Karla Majera Rotšilda.

Salomon Majer Rotšild

Salomon Majer Rotšild (Salomon Mayer Rothschild) (1774–1855) upravljao je bankom u Beču. Ogranak je nosio naziv „S. M. Rotšild i sinovi”. Banka je zatvorena za vreme nacističke okupacije tokom Drugog svetskog rata.

Ne zanima me koja je marioneta postavljena na engleski presto da vlada carstvom u kojem sunce nikada ne zalazi. Čovek koji ima kontrolu nad tokovima novca u Britaniji ima kontrolu nad Britanskim carstvom, a kontrolu nad tokovima novca u Britaniji imam ja.” N. M. Rotšild

Nejtan Majer Rotšild

Nejtan Majer Rotšild (Nathan Mayer Rothschild) (1777–1836) upravljao je bankom u Londonu, u Engleskoj. Banka je nosila naziv „N. M. Rotšild i sinovi” i imala je sedište na istoj lokaciji od 1809. godine, na adresi Nju Kort br. 2 u londonskom Sent Svitins Lejnu. Nalazila se nedaleko od Banke Engleske i Londonske berze.

Karl Majer Rotšild

Karl Majer Rotšild (Karl Mayer Rothschild) (1788–1868) upravljao je bankom u Napulju, u Italiji, koja je zatvorena 1861. godine.

Džejms Majer Rotšild

Džejms Majer Rotšild (James Mayer Rothschild) (1792–1868) upravljao je bankom u Parizu, u Francuskoj. Sve do 1967. godine banka je nosila naziv „Messieurs de Rothschild freres”, kada je naziv promenjen u „Banka Rotšild”.

Ovim je osnovana „Kuća Rotšild” koja je upravljala bogatstvom vrednosti više od trista miliona dolara.

Rotšildovi su počeli da ulažu u železnicu širom Evrope, te su finansirali rudarsku i metalnu industriju. Preuzimanje Sueckog kanala takođe su finansirali Rotšildovi posredstvom svojih ulaganja u naftne bušotine u Rusiji i pustinji Sahara.

Porodica je finansirala ruske careve. Podržali su Sesila Roudza i njegov dijamantski monopol. Takođe su podržali Francusku u njenim naporima da oformi Afričko carstvo.

Rotšildovi su takođe finansirali Habzburšku monarhiju, čak je i Vatikan jednom prilikom spašen od bankrota Rotšildovim novcem.

Preko zastupnika iz Amerike i Evrope porodica Rotšild je u Sjedinjenim Državama takođe finansirala Rokefelerovu kompaniju „Standard Oil”, kompaniju „Carnegie Steel i Herimanovu železnicu.

Kako se carstvo dalje razvijalo

Za Rotšildovo carstvo se kaže da je osnovano 1820. godine, a opšti zaključak je bio da postoji „samo jedna sila u Evropi, a to je Rotšild”.

Procenjuje se da je Rotšildovo bogatstvo 1913. godine vredelo više od dve milijarde dolara.

Kada je Majer Rotšild preminuo 19. septembra 1812. godine, ostavio je veoma jasna uputstva za svoje naslednike:

·Sve ključne pozicije moraju da drže članovi porodice. Takođe je naložio da samo muški članovi porodice mogu da budu uvedeni u porodični posao. Najstariji sin najstarijeg sina treba da postane glava porodice, osim ukoliko se ostatak porodice ne dogovori drugačije. Takva je situacija vladala 1812. godine kada je Nejtan izabran za glavu porodice.

·Od članova porodice se očekivalo da se venčavaju sa svojim rođacima i rođakama prvog i drugog kolena. Time je bilo zagarantovano da će bogatstvo ostati u porodici. Na taj način se takođe odavao utisak jedinstvenog ekonomskog kraljevstva. Kao primer, Majerov sin Džejms (Jakob) Majer oženio se ćerkom drugog sina Salomona Majera. Buduće generacije smatrale su ovo pravilo manje bitnim, pa su tako promenile porodične ciljeve i zaključivali brakove sa osobama izvan porodice kako bi se spojila bogatstva dveju porodica.

·Majer Rotšild izdao je nalog kojim je izričito zabranjivao:

„svaki javni popis moje imovine koji bi sačinio sud ili bilo ko drugi… Takođe zabranjujem svako pravno delovanje i svako objavljivanje vrednosti nasledstva.”

Obaveštajne službe iz Amerike i Britanije raspolažu dokumentima kojima se dokazuje da su predstavnici „Kuće Rotšild”, kao i drugi međunarodni finansijeri, pružali finansijsku podršku obema stranama u svakom ratu koji je vođen, počevši od Američke revolucije.

Finansijski investitor Hejm Salomon, koji je tokom čitave Američke revolucije pružao podršku patriotama, kasnije je odobravao zajmove Džejmsu Medisonu, Tomasu Džefersonu i Džejmsu Monrou. Hejm Salomon je takođe bio predstavnik porodice Rotšild.

Kako je opisano ranije u ovom članku, tokom napoleonskih ratova jedan ogranak porodice je finansirao Napoleona, dok je drugi finansirao Veliku Britaniju i Nemačku, između ostalog.

Veoma drzak rasplet prethodio je Američkom građanskom ratu.

Porodica Rotšild upravlja iz oblasti u samom srcu Londona, u Engleskoj, iz finansijskog okruga poznatog kao „Siti” (City) ili „Kvadratna milja” (Square Mile).

Sedišta svih najbitnijih britanskih banaka nalaze se u „Sitiju”. Čak 385 stranih banaka su ovde otvorile svoja predstavništva, od čega je 70 američkih banaka.

Baš tu, u „Sitiju”, nalazi se sedište Banke Engleske, berza, Lojd iz Londona, Baltička berza (ugovori o distribuciji), Ulica Flit (dom izdavaštva i novinarstva), Londonska robna berza (za trgovanje kafom, kaučukom, šećerom i vunom), kao i Londonska berza metala.

„Siti” je u suštini finansijski centar sveta.

Smešten na severnoj obali reke Temze, zauzima prostor od oko 677 jutara zemlje ili oko jedne kvadratne milje. Može biti da je to najbogatija kvadratna milja na planeti. Na ovoj teritoriji vladaju posebne privilegije kao što su posebna prava i slobode koje su dale priliku za sticanje očiglednog stepena nezavisnosti od 1911. godine.

Kralj Džon je 1215. godine dao stanovnicima „Sitija” povelju kojom im se obezbeđuje pravo da svake godine biraju gradonačelnika (poznatog kao lord gradonačelnik). Ova institucija postoji i dan-danas.

Mnogi veruju da je „Siti” zapravo suverena država slična Vatikanu i Vašingtonu, Okrug Kolumbija. Od osnivanja Banke Engleske 1694. godine „Siti” stiče realnu vlast nad svim britanskim nacionalnim pitanjima. Premijer, kabinet i Parlament zapravo su samo fasada koja krije pravu vlast u Britaniji.

Priča se da je engleska kraljica dužna da poštuje pravila lorda gradonačelnika tokom posete „Sitiju”. Lord gradonačelnik nalazi se na čelu komisije koja broji od dvanaest do četrnaest članova koji zajedno čine komisiju poznatiju kao „Kruna”.

„Kruna je korporacija u privatnom vlasništvu i za svoj rad ne odgovara ni kraljici ni Parlamentu.”


Berza

investicioni fondovi

kursna lista