Početna > Izdanja > Broj 062 > Giganti menadžmenta - Enzo Ferrari

Giganti menadžmenta

Enzo Ferrari

Legenda

Enco Ferari

Egzotični automobili

Enco Anselmo Ferari (Enzo Anselmo Ferrari), vitez velikog Omrijevog krsta (Cavaliere di Gran Croce OMRI), bio je italijanski vozač trkačkih automobila i preduzetnik, osnivač Grand Priks trkačkog tima „Skuderija Ferari” („Scuderia Ferrari”), a potom i automobilskog brenda Ferari. Često su ga zvali Komandir (il Commendatore) ili Patak (il Drake).

Automobili marke Ferari već dugo se smatraju najbržima i najprestižnijima. Danas su moćni simboli bogatstva i izobilja iako je glavna namena koju je Enco Ferari imao na umu kada je projektovao ove automobile bila brzina – onakva kakva je potrebna vozačima trkačkih automobila i trkačkim entuzijastima. Iako je ova namena često u drugom planu u odnosu na statusni simbol automobila marke Ferari, mnogi automobilski entuzijasti nisu zaboravili šta ovaj egzotični automobil čini posebnim.

Enco Anselmo Ferari(18. februar 1898 – 14. avgust 1988) rođen je u Modeni, u Italiji. Ferari je odrastao sa malo formalnog obrazovanja, ali sa velikom željom da učestvuje u automobilskim trkama. Kada je sa deset godina video automobilsku trku Čirkujto di Bolonja (Circuito di Bologna) 1908. godine, odlučio je da postane vozač trkačkih automobila.

Tokom Prvog svetskog rata raspoređen je u Treću alpsku artiljerijsku diviziju Italijanske vojske. Njegov otac Alfredo, kao i njegov stariji brat, koji se takođe zvao Alfredo, umrli su 1916. godine od posledica epidemije gripa koja je zahvatila Italiju. I sam Ferari teško je oboleo tokom pandemije gripa 1918. godine, nakon čega je otpušten iz italijanske vojne službe. Kada se vratio kući, saznao je da je porodično preduzeće propalo.

Kako nije imao nikakve druge izglede da se zaposli, Ferari se na kraju zaposlio u jednoj manjoj automobilskoj kompaniji „CMN” (Costruzioni Meccaniche Nazionali), gde je redizajnirao karoserije starih kamiona i pretvarao ih u mala putnička vozila.

Počeo je da se trka 1919. godine u timu CMN-a.

Napustio je kompaniju „CMN” 1920. godine da bi se zaposlio u kompaniji „Alfa Romeo”, gde je vozeći njihove automobile u lokalnim trkama imao više uspeha. U trci u Raveni 1923. godine osvojio je značku konja koji se propinje, a koja je krasila trup borbenog aviona SPAD S.XIII kojim je pilotirao Frančesko Baraka (Francesco Baracca), najveći italijanski heroj Prvog svetskog rat, a koju mu je poklonila njegova majka; značka je pronađena u olupini aviona nakon njegove misteriozne smrti. Ova ikona morala je da sačeka 1932. godinu da bi bila izložena na trkačkom automobilu.

Ferari je 1924. godine osvojio kup Kopa Ačerbo (Coppa Acerbo) u Peskari.

Njegov uspeh ostvaren u lokalnim trkama podstakao je kompaniju „Alfa” da mu ponudi priliku da učestvuje u mnogo prestižnijem takmičenju. Ferari je ovu priliku odbio i nije se trkao do 1927. godine. Nastavio je da radi direktno za „Alfa Romeo” do 1929. godine, pre nego što je osnovao „Skuderija Ferari” kao trkački tim kompanije „Alfa”.

Ferari je upravljao razvojem automobila fabrike „Alfa” i obrazovao je tim sa više od četrdeset vozača, u kojem su bili i Đuzepe Kampari (Giuseppe Campari)i Tacio Nuvolari (Tazio Nuvolari).

Sam Ferari nastavio je da se trka do 1932. godine.

Podrška kompanije „Alfa Romeo” trajala je do 1933. godine kada su finansijski problemi prinudili ovu kompaniju da se povuče. Ferari je dobio automobile tek na intervenciju firme „Pireli”. Uprkos kvalitetu vozača tima „Skuderija”, kompanija je ostvarila mali broj pobeda. Automobili UnioniMercedes bili su dominantni u ovom periodu, ali je „Ferari” ostvario zapažen trijumf kada ih je Tacio Nuvolari pobedio na njihovom terenu, na nemačkom takmičenju „Grand Priks” 1935. godine.

„Alfa” je 1937. godine ponovo uspostavila kontrolu nad svojim trkačkim aktivnostima kada je Ferari degradiran na mesto sportskog direktora, pod rukovodstvom direktora za inženjering kompanije „Alfa”. Ferari je ubrzo otišao, ali mu je jedna klauzula u ugovoru zabranjivala da se trka ili dizajnira automobile u naredne četiri godine.

Ferari je kao odgovor na to osnovao „Auto-avio konstrucioni” (Auto-Avio Costruzioni), kompaniju koja je druge trkačke timove snabdevala delovima.

Ferari je uspeo da proizvede dva automobila za takmičenje Mile Miljija (Mille Miglia) 1940. godine, koja su vozili Alberto Askari (Alberto Ascari)i Lotario Rangoni (Lotario Rangoni).

Tokom Drugog svetskog rata njegova firma bila je prinuđena da obavlja ratnu proizvodnju za Musolinijevu fašističku vladu. Nakon što su saveznici bombardovali fabriku, Ferari se preselio iz Modene u Maranelo. Tek nakon Drugog svetskog rata Ferari je mogao da započne proizvodnju automobila koji su nosili njegovo ime, osnovavši današnji „Ferari S. p. A.” 1947. godine.

Prvi standardni automobil koji je Ferari proizveo bio je 125 sport. Tokom pedesetih godina prošlog veka brzi automobili koje je proizveo Enco Ferari stekli su ugled zbog svoje izuzetnosti. Enco Ferari je smatrao da mnogi kupci kupuju njegova vozila zbog prestiža, a ne zbog performansi, i zato je razvio izvesnu nenaklonost prema svojim kupcima.

Zbog problema u vezi sa smanjenom potražnjom i neadekvatnim finansiranjem Ferari je bio prinuđen da 1969. godine dozvoli kompaniji „Fiat” da uzme učešće u kompaniji. Ferari je najpre ponudio kompaniji „Ford” priliku da kupi firmu 1963. godine za 18 miliona američkih dolara, ali se kasnije tokom pregovora Ferari povukao kada je shvatio da ne bi mogao da zadrži kontrolu nad sportskim programom kompanije. „Ferrari” je postao akcionarsko društvo i „Fiat” je preuzeo mali udeo 1965. godine, a zatim je ova kompanija 1969. godine povećala svoje učešće na 50% udela kompanije. (Godine 1988. udeo kompanije „Fiat” porastao je na 90%.)

Ferari se 1971. godine povukao sa mesta izvršnog direktora, a 1974. godine za sportskog direktora imenovan je Luka Kordero di Montecemolo (Luca Cordero di Montezemolo), koji je i sada predsednik kompanije „Ferari”.

Niki Laudaje osvojio šampionat 1975. i 1977. godine. Nakon ovih uspeha i još jedne titule koju je osvojio Džodi Šekter (Jody Scheckter)1979. godine, nade kompanije u vezi sa šampionatom Formule jedan ušle su u period mirovanja.

„Ferrari” je imao autokratski stil upravljanja i bio je poznat po tome što je dovodio vozače u međusobne sukobe u nadi da će tako poboljšati rezultate. Nakon što su Đuzepe Kampari i Alberto Askari, sa kojima je Ferari bio izuzetno blizak, nastradali 1933, odnosno 1955. godine, on je odlučio da se ne zbližava previše sa svojim vozačima.

Pojedini kritičari veruju da je Ferari namerno povećavao psihološki pritisak na svoje vozače, pospešujući rivalstvo unutar tima i podstičući atmosferu intenzivnog nadmetanja za mesto vozača broj jedan. „Mislio je da će psihološki pritisak da proizvede bolje rezultate vozača”, rekao je vozač tima „Ferari” Toni Bruks (Tony Brooks). „Od vozača bi očekivao da prekorače razumne granice… Možete da vozite do maksimuma svojih mogućnosti, ali kada počnete da se psihički pripremate da uradite nešto za šta ne mislite da ste sposobni, to postaje glupo. U to vreme je bilo dovoljno opasnosti i bez prelaska te granice.”

Krajem pedesetih i šezdesetih godina prošlog veka sedam vozača tima „Ferari” – Alberto Askari, Euđenio Kasteloti (Eugenio Castellotti), Alfonso de Portago (Alfonso de Portago), Luiđi Musso (Luigi Musso), Piter Kolins (Peter Collins), Volfgang fon Trips (Wolfgang Von Trips) i Lorenco Bandini (Lorenzo Bandini)– nastradalo je tokom vožnje trkačkih automobila Ferrari. Iako tako veliki broj smrtnih slučajeva nije u to vreme bio neobičan za automobilske trke, vatikanski list „L’Osservatore Romano navodio je da je „Ferrari” kao bog Saturn koji jede svoje sinove. U njegovu odbranu stao je savremeni vozač trkačkih automobila Formule jedan Stirling Mos (Stirling Moss), koji je rekao: „Ne mogu da se setim nijednog slučaja da je neki vozač (Feraria) izgubio život usled mehaničkog kvara.”

Ferari je u javnosti pažljivo hvalio vozače koji rizikuju svoje živote za njegov tim, insistirajući na tome da su za svaku dobijenu trku podjednako zaslužni automobil i vozač. Međutim, njegov dugogodišnji prijatelj i računovođa kompanije Karlo Benci (Carlo Benzi) rekao je da je u privatnom životu Ferari govorio „da je automobil zaslužan za svaki uspeh”.

„Ferrari” danas

Od 2008. godine „Fiat grupa” ima 85% udela u kompaniji „Ferrari”. Ostatak drže „Mubadala Development Company” i Pijero Ferari, drugi sin osnivača Enca Ferarija. Ferarijevi modeli za 2011. godinu su: FF,Ferrari 599 GTB, 599 GTO, 458 Italija i Ferari Kalifornija. FF je najbrži četvorosed na svetu. Ferari 599 GTB je model berlineta sa 12 cilindara i najboljim performansama koje je „Ferrari” ikada proizveo. Ferari 458 Italija najnovija je verzija modela berlineta sa motorom u sredini pozadi, a Ferari Kalifornija ima uvlačeći čvrsti krov. Novi Ferrari obično ima šestocifrenu cenu.

Ferari sada nudi i model iz specijalne serije SA Aperta. Biće proizvedeno samo 80 modela ovog tipa povodom 80-godišnjice kompanije „Pininfarina”, italijanske firme za dizajniranje automobila u Kambijanu, u Italiji, koju je kompanija „Ferrari” angažovala za dizajniranje mnogih svojih zapaženih vozila.

Enco Ferari živeo je povučeno i retko je davao intervjue. Supruga mu se zvala Laura Dominika Garelo Ferari (Laura Dominica Garello Ferrari) (1900–1978) i njome je bio oženjen od 1932. godine do njene smrti. Imali su sina Alfreda Dinoa, koji je rođen 1932. godine i trebalo je da bude Encov naslednik, ali je bio slabog zdravlja i umro je od mišićne distrofije 1956. godine. Enco je dobio drugog sina Pijera sa svojom ljubavnicom Linom Lardi 1945. godine. Budući da je razvod bio protivzakonit u Italiji do 1975. godine, Pijero je mogao da bude priznat kao Encov sin tek posle Laurine smrti 1978. godine. On je sada potpredsednik kompanije „Ferari” sa 10% udela u vlasništvu.[8]

Odlikovan kao vitez rada (Cavaliere del Lavoro)1952. godine, nakon što je tokom 1920-ih postao vitez (Cavaliere) i komandir (Commendatore), Ferari je dobio i niz počasnih priznanja, nagradu Hamarhold (Hammarskjöld )1962. godine, nagradu Kolumbo 1965. i priznanje De Gasperi 1987. godine. Godine 1994. posthumno je primljen u Međunarodnu kuću slavnih auto-moto sporta.

Smrt
E
nco Ferari je preminuo 14. avgusta 1988. godine u Maranelu kada je napunio 90 godina života. Vest o njegovoj smrt objavljena je tek dva dana kasnije da bi se, na njegov zahtev, nadoknadila zakasnela registracija njegovog rođenja. Nedugo pre svoje smrti prisustvovao je predstavljanju modela Ferrari F40, jednog od najboljih standardnih automobila u to vreme, koji je bio simbol njegovih dostignuća. Prvi automobil koji je nosio njegovo ime počeo je da se proizvodi 2003. godine kao „Enco Ferari”.

F60, najbrži Ferrari na svetu, debitovao je u aprilu 2002. godine.
Najpopularniji Ferarijev model oduvek je bio dvosed Gran turismo.
Klub vlasnika automobila Ferrari ima 18 podružnica širom sveta.
Crni konj koji se propinje na čuvenom logotipu automobila Ferrari prvobitno je bio simbol grofa Frančeska Baraka, letačkog asa italijanskog ratnog vazduhoplovstva.
Italijanski „Ferrari” najstariji je i najuspešniji tim u šampionatu Formule jedan.
Najskuplji ikada prodat ferari bio je Ferrari 250 testa rosa iz 1957. godine. Prodat je za 7,2 miliona funti (12 miliona dolara).


Berza

investicioni fondovi

kursna lista