Početna > Izdanja > Broj 037 > Intervju - Vlada Jovanović

Intervju

Vlada Jovanović, šef stručnog štaba KK Partizan

Košarkaški klubovi u Srbiji organizaciono i finansijski su zaista daleko, u poređenju sa svojim evropskim rivalima, američke da i ne spominjem, ali po kvalitetu igrača, trenera i po postignutim rezultatima na međunarodnim takmičenjima, spadaju u sam evropski i svetski vrh.
Entuzijazam i ljubav prema košarci su u Partizanu jedina mera davanja sebe svom klubu, a za uzvrat dobijaju aplauze, pehare, medalje i, naravno, neizmerno zadovoljstvo pobede.


O svom radu,organizaciji, finansijama, igračima i kolegama od kojih je učio za PROFIT magazin govori gospodin Vlada Jovanović, šef stručnog štaba KK Partizan.

Gospodine Jovanoviću, od 1997. godine ste trener, a pre toga ste bili aktivni igrač. Osim ljubavi i talenta, šta je još bilo presudno da odaberete košarku kao svoj životni poziv?

Godine 1996. sam došao u Beograd, a ‘97. sam počeo da se bavim trenerskim poslom. Pokojni profesor Aca Janjić, koji je više od 20 godina radio prvo u Železničaru, me je pozvao da budem njegov pomoćni trener u mlađoj kategoriji. Od 1997. sam u Partizanu, a od 2005. sam u prvom timu. Ovo mi je 14. sezona u Partizanu.

Relativno mlad sam shvatio da neke svoje ambicije i afinitete, koje sam mislio da ću da vežem za vrhunski sport, ne mogu da ostvarim, a nisam hteo da se bavim stvarima koje su polukvalitetne. Opredelio sam se za trenerski posao, što opet nije garantovalo da ću se baviti trenerskim poslom na vrhunskom nivou, ali sam bio veoma uporan, znao sam koliko mogu da budem kvalitetan i mislim da nisam doneo pogrešnu odluku.

Oduvek sam navijao za Partizan.
Šta tačno podrazumeva funkcija šefa stručnog štaba i koje su Vaše odgovornosti i obaveze u klubu?

Na zapadu, šefovi stručnih štabova se zovu menadžeri, pogotovu u fudbalu. Stvar se svodi na menadžerski posao. Praktično, veći deo posla se odradi na početku sezone, gde se, u odnosu na budžet kluba, sastavlja tim. Kod nas to ne postoji. Mi pokušavamo iz sopstvenih resursa, tj. od dece koja su iz Srbije da napravimo tim, odnosno, imamo neku dimenziju koju nemaju ti ljudi na zapadu. Mi moramo da ih „proizvodimo“.

Menadžerski deo posla obavljamo samo u trenutku kad vidimo da pojedine kockice nedostaju i da bez tih kockica ne možemo da nastupamo na takmičenju. To su ta dva, tri stranca koja moramo da uzmemo, da bismo bili konkurentni ekipama i da ne bismo izlazili samo sa mladom ekipom. Naravno, i mladoj ekipi pružamo šansu, ali niko nema nikakvu korist od toga da odemo u Evropu i da gubimo utakmice sa 50 razlike. Da bi se mladi igrači razvijali, moraju da imaju dobru minutažu, dobre utakmice i da rezultatski budu dobri konkurenti.

Imao sam sreće da učim od najboljih, a mislim da je Dule Vujošević tu najbolji. Ovde se radi o teškim uslovima i ako pričamo o jednoj evroligaškoj ekipi, kao što je Partizan u Srbiji, i evroligaškoj ekipi, kao što je Real Madrid ili Panatenaikos, Siena ili Barselona u jednoj Španiji, to je velika razlika.

Svaki taj klub na početku sezone isprojektuje plan za tu sezonu i sa novcem koji je unapred obezbeđen kreću u sezonu. Mi pravimo sastav tima u junu ili julu, gde na kraju sezone nikad ne znamo ko će da ode iz kluba, bez obzira što su neki igrači vezani ugovorom.

Koliko se to isplati?

To se kod nas definitivno ne isplati. Pare koje se dobiju su ili već potrošene, ili će se vrlo brzo potrošiti.

Prodajući svog igrača, kojeg si napravio teškom mukom, a dobrog igrača treba i napraviti i maksimalno afirmisati, ti si veći deo novca, koji je bio potreban da se taj igrač napravi, potrošio.

Šta treba da se uradi da se promeni taj sistem? Kako mi ne možemo da „prepišemo“ to od zapada? Šta nama tu nedostaje?

Zemlja nije dovoljno bogata. Zapad ne prodaje igrače, oni funkcionišu potpuno drugačije.

U sastavu Barselone, na primer, imaju 4 profesionalna kluba. To je fudbal, košarka, rukomet i hokej na travi.

Na koji način donosite odluke u ključnim trenucima? Da li ste to naučili u visokim školama, ili se oslanjate na iskustvo i instinkt?

Što se tiče samih utakmica, na kojima se većina ključnih situacija dešava, tu je mešavina iskustva i instinkta. Sigurno je da kroz školovanja stičeš potrebna znanja, ali jedino pravo iskustvo se stiče kroz rad.

Ljudi koji u kontinuitetu rade ovaj posao preko 20 godina su za svaku pohvalu, jer je ovo stvarno veoma težak i stresan posao i tu odluke moraju da se donose svakodnevno, a u 99% slučajeva one nisu prijatne.

Da li ponekad donosite pogrešne odluke? Kako to podnosite i na koji način je u Vašem poslu moguće ispraviti te greške, koje su posledica pogrešnih odluka?

Mogućnost donošenja pogrešnih odluka i mogućnost njihovog ispravljanja je stvarno velika. Veoma teško podnosim kad donesem pogrešnu odluku. Kada se to desi, priznajem momentalno, sebi sam najveći kritičar.

Da li su kod nas bolje plaćeni dobri igrači ili dobri treneri? Kako je to u inostranstvu?

Mislim da su kod nas bolje plaćeni dobri igrači. U inostranstvu se veliki klubovi trude da plaćanje najboljih igrača u timu izjednače sa plaćanjem najboljeg trenera. U većini klubova je tako, i to nije stvar isplativosti ili nečije vrednosti. Jednostavno, ako hoćete da imate dobrog trenera, on mora da bude dobro i plaćen.

Igrači u inostranstvu dobijaju vrtoglave svote novca. Da li oni zaista toliko vrede, ili je u pitanju nešto drugo?

Kod nas tih ugovora nema, što se košarke tiče. Igrači ne mogu da dobiju 5 ili 10 miliona dolara. Što se Amerike tiče, kod njih je sport maksimalno profitabilan.

Oni sami naprave budžet, imaju salu koja pravi toliko para, imaju reklame. Ako nemaju profit sa klubom, onda obično vlasnici klubova imaju jako dobar biznis sa kojim su došli do kluba, a klub koriste u reklamne svrhe.

Vlasnik Partizana je još uvek država? Ako bi došlo do neke privatizacije klubova, da li bi bila bolja situacija u klubovima, da li bi bilo više novca? Čiji bi model bio dobar?

Nisam razmišljao o tome. Ako klub završi u rukama nekog ko nije direktno vezan za sport, a opet, ni ljudi koji mu vode klub nisu vezani za sport, pa su tu zato što su jako dobri prijatelji sa njim i nemaju nekih posebnih kvaliteta, to jeste problem. Ja imam sreću što je predsednik kluba, Predrag Danilović, čovek koji je osvojio sve što je moglo da se osvoji i on tačno zna kako funkcioniše klub. Klub jeste državni, ali postoji predsednik, koji odlučuje o svim krucijalnim stvarima u klubu.
Na koji način klub donosi odluke kog igrača će kupiti? I kako se određuju vrednosti i isplativosti transfera?

Mi krećemo od toga da moramo maksimalno da iskoristimo postojeće resurse. Znači, osposobljavamo što više igrača na vrhunskom nivou. Tu postoji onaj level risk za nas, u odnosu na Panatenaikos, na primer, koji neće da uzme igrača koji nije proverenog kvaliteta, koji nije igrao Evroligu, ili nije igrao evropsku košarku sa ozbiljnom statistikom.

Mi moramo da uzmemo jeftinijeg igrača, delimično neafirmisanog, koji nema iskustvo igranja u evropskoj košarci, ili ima vrlo malo iskustva. Tu postoji dosta parametara. To je rizik, nekad se isplati, nekad se ne isplati. U većini slučajeva smo bili veoma zadovoljni.

U kom pravcu očekujete da će da se razvija Vaša karijera? Kako sebe vidite za 10 godina?

Voleo bih da moji životni principi odrede moj put. Ispunjava me to da me podržavaju ljudi kao što su Danilović ili Dule Vujošević. To mi znači i to mi je veoma važno. Neću sigurno krenuti za novcem, već za profesijom. Ne bih voleo da odem za novcem, ili da me uzmu pa da budem marioneta kroz koju neko provlači svoje ideje. Veoma je teško opstati u ovom poslu. Posao je energičan, traži celog čoveka 24 sata, 365 dana u godini. Važno je da te poštuju tu gde radiš.





Berza

investicioni fondovi

kursna lista