1. Ovaj veštački monetarni medijum nazvan je „specijalnim“ jer za razliku od „redovnih prava vučenja“ u MMF-u nema karakter zajma. Za razliku od zlata i banknota, SPV kao veštačka valuta fizički ne postoje, već predstavljaju knjižni novac i ne stiču se nikakvim uplatama članica MMF-u u nacionalnim ili drugim valutama, već imaju karakter poklona. SPV su jedini oblik rezervne aktive koji se nalazi pod kontrolom MMF-a. Institucionalizacijom SPV, međunarodna zajednica je preko MMF-a stekla mogućnost svesnog regulisanja obima potrebne međunarodne likvidnosti. Uvođenje SPV predstavlja pozitivan pokušaj da se na organizovan način pristupi kreiranju međunarodne likvidnosti, nezavisno od nacionalnih monetarnih politika.

Nobelovac, ekonomista Džozef Stiglic smatra da se SPV, što su neka vrsta „svetskog novca“, moraju u potpunosti iskoristiti povodom užasavajućeg stanja u zemljama u razvoju. Standardno izdavanje SPV, pri čemu oko 40% SPV ide zemljama sa rastućim ekonomijama i zemljama u razvoju, napravilo bi ogromnu razliku, pa predlaže da najrazvijenije zemlje, kao SAD, doniraju ili pozajme (po koncesionim uslovima) svoja SPV „Trast fondu“ posvećenom pomaganju siromašnim zemljama.

SPV se dodeljuju proporcionalno kvotama članica MMF-a. Vrednost SPV je stabilna i utvrđena je u korpi pet najvažnijih svetskih valuta sa određenim ponderima, koja se revidira svakih pet godina ili ranije od strane Izvršnog odbora MMF-a, da bi se obezbedilo da korpa odražava relativni značaj valuta u svetskom trgovinskom i finansijskom sistemu (1 SPV krajem decembra iznosilo je 1,3 USD). Korpu valuta sada sačinjavaju američki dolar (41,7%), evro (30,9%), kineski juan (10,9%), japanski jen (8,3%) i britanska funta (8,0%). Njena kamatna stopa je ponderisani prosek kratkoročnih državnih kamatnih stopa za konstitutivne valute. Ponderisano učeše dolara u korpi je preveliko, jer američka privreda ne doprinosi svetskom BDP-u u tolikom odnosu i treba ga smanjiti, kao i učešće jena, a povećati učešće juana.

Inicijalna alokacija SPV tokom trogodišnjeg perioda počevši od 1969. godine pokazala se kao premala i prekasna da bi se spasio režim deviznog kursa, ali je to ipak bio istorijski primer međunarodne monetarne saradnje. Drugi amandman na Statut MMF-a 1978, ne samo da je sačuvao ovlašćenje MMF-a da dodeljuje SPV, već je i uspostavio dvodelnu obavezu za članice da sarađuju na „boljem međunarodnom nadzoru međunarodne likvidnosti“ i „omoguće da SPV postanu glavna rezervna aktiva međunarodnog monetarnog sistema“. Pokazalo se da su oba elementa obaveze bila više želja nego što su postala operativna.

Druga alokacija SPV je odobrena za trogodišnji period 1979 – 1981. posle izmena Statuta MMF-a. SPV su od tada bila pasivna 30 godina, sve do 2009. kada je MMF izdvojio 250 milijardi dolara u SPV tokom globalne finansijske krize. Nova alokacija bila je 2021. godine, kada je MMF izdao 650 milijardi dolara u SPV. Do sada, je MMF kroz četiri generalne i jednu specijalnu alokaciju, dodelio ukupno 660,7 milijardi SPV (oko 892 milijardi dolara).

SPV je pokazao svoju vrednost kao instrument za upravljanje krizom. Sada bi MMF trebalo da dodatno unapredi ulogu SPV u međunarodnom monetarnom sistemu.

Prvo, MMF bi trebalo da obnovi godišnje alokacije, kako bi održao i postepeno povećao udeo SPV u globalnim deviznim rezervama, koja sada iznosi oko 7%. Na osnovu nedavnih trendova, godišnja alokacija od 100 do 200 milijardi dolara u SPV, trebalo bi da postigne ovaj cilj. Redovne godišnje alokacije SPV bi obezbedile stabilan rast globalne likvidnosti, kako je predviđeno kada je ovaj instrument uspostavljen izmenjenim Statutom MMF-a, bez dramatičnih efekata na međunarodni monetarni sistem. Najveći deo novih alokacija SPV trebalo bi da pripadne deficitarnim zemljama u razvoju, što znači da buduće kreiranje ne bi trebalo da se vrši po kvotnom neravnopravnom kriterijumu MMF-a, jer bi time i dalje najveće iznose SPV dobile suficitne razvijene zemlje.

Drugo, kamatnu stopu na SPV trebalo bi podići uključivanjem dugoročnih i kratkoročnih kamatnih stopa na državne hartije od vrednosti denominovanih u valutama u korpi SPV.

Treće, MMF bi trebalo da aktivno podstiče zemlje članice sa viškom SPV, da ih koriste kako bi pomogli u suočavanju sa globalnim izazovima kao što su klimatske promene i pandemije – na primer pozajmljujući ih MMF-ovim fondovima za rast, otpornost i održivost, multilateralnim razvojnim bankama, ili drugim propisanim nosiocima SPV, kupovinom hartija od vrednosti denominiranih u SPV izdatim od strane tih subjekata, kao i kroz slične mehanizme.

Redovne godišnje alokacije SPV podržale bi članice MMF-a u ostvarivanju nacionalnih i globalnih ekonomskih ciljeva, kao što su ublažavanje klimatskih promena i prilagođavanje. Pored toga, smanjenjem rizika i troškova finansijskih kriza SPV smanjuju cenu tržišnog zaduživanja.

2. Izveštaj ruskog predsedavanja na Samitu BRIKS-a oktobra 2024. godine u Kazanju otkrio je da će, kratkoročno i srednjoročno, ovaj blok pokušati da se dedolarizuje promovisanjem trgovine i investicija u nacionalnim valutama. Međutim, bilo je mnogo debata o tome da li će BRIKS na kraju stvoriti međunarodnu obračunsku jedinicu, koja će osporiti ulogu američkog dolara kao globalne rezervne valute.

Kada je savremeni finansijski sistem stvoren na Konferenciji u Breton Vudsu 1944, poznati britanski ekonomista Džon Majnard Kejns je predložio međunarodnu obračunsku jedinicu, koju je nazvao bankor. U svom prvobitnom predlogu za posleratni međunarodni monetarni sistem, Kejns je predvideo globalnu banku – Međunarodnu klirinšku uniju, koja bi emitovala sopstvenu valutu bankor, na osnovu vrednosti 30 reprezentativnih roba, uključujući zlato, koje se može zameniti u odnosu na nacionalne valute po fiksnim kursevima. Svi trgovinski računi bi se merili u bankoru, dok bi svaka zemlja imala bankor račun u odnosu na Uniju (očekivalo se da će biti uravnotežen u okviru male margine), a takođe bi imala dozvoljeno prekoračenje u odnosu na Uniju. Kada bi zemlje imale velike trgovinske deficite (više od polovine dozvoljenog prekoračenja u bankoru), one bi plaćale kamatu na svoje račune, podvrgavale se ekonomskom prilagođavanju (moguće i kontroli kapitala) i devalvirale svoje valute. Suprotno tome, zemlje sa velikim trgovinskim suficitom, takođe, bi bile podvrgnute sličnim naknadama i od njih bi se tražilo da apresiraju svoje devizne kurseve. Kejns je očekivao da će ovaj mehanizam doneti glatku simetriju prilagođavanja među zemljama i izbeći globalne neravnoteže.

Kejnsov predlog je na kraju odbijen, a umesto toga prihvaćen je američki plan ekonomiste Harija Dekstera Vajta. Dolar je postao globalna rezervna valuta, sa fiksnim kursom od 35 dolara po unci zlata.

Međutim, težnja BRIKS-a i većeg dela globalnog Juga za dedolarizacijom u 21. veku, dovela je do ponovnog oživljavanja interesovanja za predloge, poput Kejnsovog.

Izveštaj ruskog predsedavanja BRIKS-om nije eksplicitno pozvao na stvaranje takve međunarodne valute, ali je izrazio interesovanje za koncept. Najbliži medijum koji sada postoji, navodi se u dokumentu Ruskog ministarstva finansija i Centralne bake u vezi planova za transformaciju međunarodnog monetarnog i finansijskog sistema, jesu SPV koje izdaje MMF.

Kao „alternativna rezervna aktiva, pa čak i nova globalna valuta“, SPV imaju potencijal, tvrdi se u izveštaju, ali njegova upotreba „ostaje ograničena“. „Kreirana kao dopunska međunarodna rezervna aktiva, SPV bi mogla imati veću ulogu“, naveli su autori, insistirajući da „moraju biti uloženi napori u pogledu korišćenja SPV u realnoj ekonomiji“.

Dodali su da bi „sa karakteristikama i potencijalom da deluje kao super-suverena rezervna valuta, SPV bi mogla biti rešenje za dugogodišnju Trifinovu dilemu (koji je skrenuo pažnju na slabost Bretonvudskog monetarnog sistema zbog oslonca na dolar kao rezervnu valutu), odnosno zemlje izdavaoci rezervnih valuta ne mogu da održavaju vrednost rezervnih valuta dok obezbeđuju likvidnost u svetu“.

Ipak, SPV imaju određeni problem. Njihova vrednost se zasniva na korpi pet glavnih valuta, stoga, čak i ako se rezerve suverene zemlje u SPV ne mogu zamrznuti ili zapleniti, kao što je Zapad učinio sa delom ruskih deviznih rezervi, uzimanje zajmova denominiranih u SPV i dalje predstavlja devizni rizik.

Kada Federalne rezerve SAD i Evropska centralna banka brzo povećaju kamatne stope, kao što su uradile 2022. i 2023. godine, to bi moglo dovesti do značajnog pritiska na kretanje valuta ekonomija u razvoju i time otežati otplatu duga denominiranog u SPV – osim ako njihove centralne banke takođe podižu kamatne stope, što bi moglo izazvati recesiju. Kako je istaknuto u izveštaju, „zbog kamatonosne prirode SPV (kada se povlače), na troškove zaduživanja u SPV utiče trenutno visoko kamatno okruženje u zemljama čije valute čine korpu SPV, što znači dalje ograničenje na praktičnu upotrebu SPV“.

Uprkos ovoj zabrinutosti, autori su tvrdili da bi međunarodna obračunska jedinica poput SPV mogla na druge načine da ublaži egzogeni pritisak na valute ekonomija u razvoju. SPV može pomoći da se eliminišu inherentni rizici kredita baziranih na suverenim valutama i da omogući upravljanje globalnom likvidnošću. A kada se valuta neke zemlje više ne koristi kao merilo za globalnu trgovinu i za druge valute, politika deviznog kursa zemlje bi bila daleko efikasnija u prilagođavanju ekonomskih neravnoteža. Ovo će značajno smanjiti rizike buduće krize i poboljšati sposobnost upravljanja krizom.

Izveštaj je ukazao da nije samo Moskva ta koja podržava povećanu ulogu SPV, već i Peking.

„Kina je počela da izveštava o međunarodnim rezervama, platnom bilansu i međunarodnom investicionom kretanju podataka u SPV i juanima. Takođe je emitovala obveznice denominirane u SPV“, navodi se u dokumentu. „Međutim, učesnici na tržištu (za razliku od suverenih) nisu počeli da koriste SPV kao obračunsku jedinicu, a tržišna infrastruktura za SPV ostaje nedostižna“.

Ukratko, ruski predlog izrazio je kvalifikovanu podršku ideji međunarodne obračunske jedinice, kao što su SPV i pozvao da se „promoviše korišćenje SPV u međunarodnoj trgovini, cenama robe, prekograničnim investicijama i knjigovodstvu,“ da se „stvori više finansijskih sredstava denominiranih u SPV koja će služiti kao sredstvo ulaganja“ i da se „ponovo proceni i ojača ulogu SPV kao međunarodne rezervne aktive, pod uslovom da su uspešne mere koje imaju za cilj povećanje njihovog korišćenja u realnoj ekonomiji i sredstava za njenu razmenu“.

Međutim, činjenica da MMF administrira SPV znači da je malo verovatno da će kratkoročno ona biti ozbiljna alternativa, osim ako se sam MMF suštinski ne transformiše.

***

SPV su jedinstvena sredstva stvorena od strane MMF-a, koja se distribuiraju na 190 zemalja članica sa ciljem povećanja njihovih ukupnih međunarodnih rezervi. SPV nisu zajmovi koji se moraju otplatiti MMF-u, niti zahtevaju uslovljavanje vođenja ekonomskih politika. Samo MMF i njegove članice mogu imati SPV. Ovo ograničava njihovu direktnu upotrebu na transakcije članica sa MMF-om i među sobom, kao što je plaćanje obaveza. Pojedinci i privatna lica ne mogu imati SPV, ali MMF može ovlastiti organizacije kao imaoce SPV, kao što su centralne banke i multilateralne razvojne banke. Od 2023. godine, samo 20 takvih organizacija su bile ovlašćeni nosioci SPV.

Kao izvor finansiranja koji ne stvara dugove, SPV su pozdravljeni kao odgovor na probleme likvidnosti i nesolventnosti nenaplativih dugova. Međutim, ukorenjene nejednakosti u samom sistemu upravljanja MMF-a sprečavaju zemlje u razvoju da koriste njegove prednosti. Štaviše, suočene sa produbljivanjem zavisnosti od duga i neuspelim mehanizmima za otplatu duga, ispostavilo se da zajmodavci poput MMF-a na kraju ubiraju koristi zbog korišćenja SPV za otplatu duga. SPV ne nude rešenje u kontekstu izrazito neravnopravnih ekonomskih i političkih odnosa gde, između ostalog, nekoliko bogatih zemalja kontroliše donošenje odluka u MMF-u i drugim međunarodnim finansijskim institucijama i raspolažu najvećim delom SPV. Izvršni odbor MMF-a odobrio je u maju 2024. godine recikliranje SPV multilateralnim razvojnim bankama, za upotrebu kao hibridni kapital. Afrička razvojna banka i Interamerička razvojna banka imaju predloge da prihvate SPV zemalja kao hibridni kapital, koji će iskoristiti da povećaju kredite za podršku širokom spektru projekata koji će unaprediti napredak ka ciljevima održivog razvoja. Razvojne banke predlažu i korišćenje SPV za finansiranje „Alijanse protiv gladi“ koju je nedavno pokrenula G-20 nakon odobrenja MMF-a za proširenje pristupa resursima za rešavanje izazova nesigurnosti hrane i efekata klimatskih promena u svetu.

dr Dejan Jovović, naučni savetnik i redovni član NDES-a