U prvom periodu ciljevi MMF-a bili su da omogući ekspanziju uravnoteženog rasta međunarodne trgovine i time doprinese povećanju i održavanju visokog nivoa zaposlenosti i realnog dohotka; učvrsti stabilnost deviznih kurseva; uspostavi multilateralni sistem plaćanja tekućih transakcija i omogući korišćenje njegovih sredstava za korekcije platnobilansnih neravnoteža, kao i da uspostavi poverenje među zemljama članicama u pogledu dugoročne međunarodne monetarne stabilnosti.

Glavna područja aktivnosti MMF-a su nadzor i finansijska i tehnička pomoć. Nadzor se sastoji od redovnog praćenja ekonomske politike koju sprovode zemlje članice i godišnjeg izveštaja o uspešnosti te politike, pogotovo u oblasti deviznog kursa. Finansijska pomoć uključuje kredite i zajmove zemljama članicama, koje su suočene sa ozbiljnim platnobilansnim teškoćama. Tehnička pomoć se ogleda u pružanju pomoći članicama pri kreiranju finansijske i monetarne politike, kao i pri osnivanju institucija. Ova aktivnost je bila najizraženija u bivšim socijalističkim zemljama, koje su prelazile sa centralne planske privrede na tržišnu privredu.

Kada je osnovan MMF, namena mu je bila da pomogne razvoju nacionalnih ekonomija i da omogući nerazvijenim državama da se, koristeći njegova finansijska sredstva, brže razvijaju i da svojim komparativnim prednostima postanu sve razvijenije i tako što više smanje jaz između bogatih i siromašnih.

Doktrina MMF-a bazira se na neoliberalizmu, gde se, između ostalog, traži svođenje države na minimum regulatornih funkcija u oblasti privrede. Zemljama s dugovima i deficitima nameće se liberalizacija trgovine, cena, kursa nacionalne valute, kamata, stranih investicija, zatim privatizacija, smanjenje javne potrošnje, veća štednja, otpuštanje viška radne snage, smanjenje plata u javnom sektoru i penzija. Neoliberalizam danas, zapravo, formuliše tzv.Vašingtonski konsenzus (iz 1990), objedinjujući osnovne principe na kojima treba da počiva ekonomska politika, a bazira se na „stabilizaciji, liberalizaciji i privatizaciji“. Ova danas veoma poznata i često ozloglašena fraza u raspravama o trgovini i razvoju smatra se sinonimom za neoliberalizam i globalizaciju.

Ekonomske politike, prvenstveno zemalja u razvoju, koje su se bazirale na ovim principima, uglavnom, su dale slabe rezultate. Receptura prilagođavanja MMF-a bazira se na tradicionalnom monetarnom pristupu analizi platnog bilansa, koji predstavlja teorijsko-analitičku osnovu makroekonomske politike i uslovljenosti korišćenja njegovih sredstava. U literaturi je prihvaćen naziv da je pristup MMF-a monetaristički, a teorijski je zasnovan na monetarnom pristupu platnom bilansu. U njenoj osnovi leži kratkoročni karakter prilagođavanja i restriktivnost monetarne i fiskalne politike, jer monetarizam pretpostavlja poreklo platnobilansne neravnoteže u ex ante višku ponude novca. Platni bilans se posmatra kao isključivo monetarni fenomen, gde deficit nastaje kao rezultat neusklađenosti monetarnih varijabli ponude i tražnje novca.

Doktrina MMF-a dobrim delom bazirala se na učenju hvaljenog, ali i osporavanog Miltona Fridmana, poznatog američkog ekonomiste, glavnog predstavnika tzv. Čikaške škole i dobitnika Nobelove nagrade. Osnovne doprinose Fridman je dao na području teorije cena, inflacije i monetarne politike. Tvrdio je da nivo cena zavisi od količine novca u opticaju, čime je vaskrsnuo klasičnu kvantitativnu teoriju novca.

Osnovni restriktivni pristup MMF-a i politika stezanja kaiša usmerena je kako će zadužena zemlja da vraća dugove, a manje ga zanima razvojna komponenta i pitanje zaposlenosti. Uloga MMF-a, čija politika je u funkciji globalnog kapitala, je da odobrava kredite pojedinim zemljama pod uslovom da prihvate sprovođenje neoliberalne ekonomske doktrine, što se na kraju svodi na politiku ekonomskog neokolonijalizma. Najveće koristi od ovakvog pristupa imaju velike multinacionalne korporacije i banke, a ne stanovništvo zemalja koje sprovode tranziciju.

MMF je prisilno nametao svoju čuvenu politiku uslovljavanja finansijske pomoći, odnosno neoliberalni koncept šok terapije, svim zemljama u razvoju i onima koje su upadale u finansijske probleme, koji su dovodili do uništavanja ekonomija suverenih država, uvlačeći ih u dužničko ropstvo. Sve je to rađeno pod parolom slobodnog tržišta, ljudskih prava, privatne svojine i stvaranja otvorenog društva, što treba da donosi blagostanje u zemljama u kojima su primenjivane njegove operacije bez anestezije. Rezultat takve ekonomske politike bio je da je došlo do sve većeg raslojavanja kako između razvijenih i nerazvijenh zemalja u svetu, tako i u samim zemljama, na malu grupu političara i tajkuna s jedne, i obespravljenih i osiromašenih građana s druge strane.

Baltičke zemlje, koje su sledile recepturu MMF-a, drastično su morale da smanje zarade, a kao rezultat primenjenih mera imale su veliki pad BDP-a. Primeri njegovih neuspelih programa su u Indoneziji, Tajlandu, Južnoj Koreji, Brazilu, Argentini, Grčkoj i sl. U tim zemljama programi MMF-a samo su pogoršali ekonomsku situaciju, pa se pokazalo da se MMF više brine o interesu finansijskih tržišta, nego o razvoju zemlje članice kojoj treba da pomogne. Od bivših socijalističkih zemalja koje su prošle tranziciju, Slovenija, Češka i Slovačka izbegle su diktat MMF-a i našle sopstveni model razvoja, dok je Rusija počela ubrzano da se razvija kada je prekinula saradnju s njim. Pojedine azijske zemlje ostvarile su visoke stope privrednog rasta bez saradnje sa MMF-om.

Poznati američki ekonomista, nobelovac Džozef Štiglic, ukazivao je da MMF-ov program štednje i smanjenja troškova nije dao pozitivne rezultate, već vodi padu privredne aktivnosti i recesiji. Svojim rigidnim, jednostranim i nefleksibilnim pristupom, koji traži makroekonomsku stabilnost, a zanemaruje razvoj, MMF je pokazao da svoj krizni model ne prilagođava specifičnostima pojedinih zemalja. Štiglic nema poverenja u MMF i tvrdi da su drastične mere štednje koje propisuje svojim klijentima pogrešno rešenje, koje ne funkcioniše na pozitivan način u kriznim uslovima. Prema njegovoj formuli, države koje se suočavaju s dužničkom krizom ne treba da slušaju savet MMF-a, koji zahteva ograničenje budžetske potrošnje, već sve snage treba da usmere na „rast privredne aktivnosti i zaposlenosti“.

Kao veliki protivnik inflacije, MMF lako prihvata recesiju i pad proizvodnje u zemlji, a zanemaruje nezaposlenost i siromaštvo. U svim ključnim oblastima gde je intervenisao, kao što su razvoj, vođenje finansijske krize i tranzicija, njegova liberalna doktrina nametnuta zemljama u teškoj ekonomskoj situaciji pokazala je krupne greške. Striktno nametanje ekonomske ortodoksnosti kada je u pitanju liberalizacija tržišta, smanjenje budžetskog deficita i druge mere, nije poštedelo teških finansijskih potresa zemlje u kojima je intervenisao, pa se postavlja pitanje da li je „umesto vatrogasca, postao piroman“.

Njegovi krediti za strukturno prilagođavanje (koji treba da budu u nadležnosti Svetske banke), pokazali su se prilično neefikasnim u sprečavanju valutnih kriza i obezbeđenju stabilnog privrednog rasta u prezaduženim zemljama u razvoju. Trebalo bi imati u vidu da jednostrane šablone i univerzalne lekove MMF-a ne treba bezrezervno prihvatati, jer je praksa pokazala da je njihovo striktno sprovođenje u mnogim zemljama dovodilo do produbljivanja krize, sloma privrede i socijalnog raslojavanja.

Poznato je da se MMF iskompromitovao u periodu pojave i eskalacije svetske ekonomske krize svojim optimističkim prognozama o rastu svetske privrede i svakom novom prognozom rasta, priznavao je da je njegov raniji optimizam o pozitivnom preokretu bio neopravdan.

MMF je možda potreban onim zemljama članicama koje imaju problema s makroekonomskom neravnotežom, ali ne može da pomogne kod strukturnih reformi. MMF ima mandat u sprovođenju ekonomske stabilizacije i konsolidacije, pa neće biti od neke pomoći kod razvojnih projekata i reforme preduzeća, jer to rade druge finansijske institucije: Svetska banka, Evropska banka za obnovu i razvoj, Evropska investiciona banka i dr.

Međutim, uvođenjem razvojne komponente u svoje programe u poslednje vreme MMF pokušava da se predstavi i kao institucija koja vodi računa i o privrednom rastu i zaposlenosti. To stvara konfuziju kod zemalja zajmotražilaca, jer ne znaju kome tačno da se obrate za pomoć. Time je MMF počeo da širi polje svoje delatnosti, što praktično znači odstupanje od njegovog Statuta (član 1.) kojim je precizirana njegova privremena finansijska podrška državama članicama, kako bi se otklonile fundamentalne neravnoteže platnog bilansa, odnosno delovanje prvenstveno u monetarnoj i fiskalnoj sferi.

Vrlo je teško da se sada nabroje sve moguće olakšice finansijskog i savetodavnog karaktera koje je MMF uveo u praksu u svom dosadašnjem poslovanju. Velika većina njih nije dala nikakve efekte, nego samo nanela štete zaduženim zemljama, koje su mu se obratile za pomoć, zbog čega MMF trpi ozbiljne kritike širom sveta. Kako je MMF proširio polje delovanja, tako je u poslednje vreme povećao i broj eksperata u svojim misijama, koje su na nivou činovnika nižeg i srednjeg ranga, kao i vreme koje provodi u zemljama koje mu se obrate za pomoć. Troškove boravka misije MMF-a, odnosno njegove birokratije koje šetaju po svetu, pokriva zemlja-članica koju posećuje.

MMF je više puta upozoren, a i sam je svestan da se današnji svet promenio, što pokazuju pokazatelji privrednog rasta zemalja BRIKS-a, gde je Kina već nekoliko godina svetski lider kada su u pitanju procenti privrednog rasta. To bi moralo da se odrazi i na kvote u MMF-u, iz kojih proističu i glasačka prava koja imaju zemlje u tom telu. Iako je očigledno da je postojeće stanje globalne moći neodrživo, SAD teško prihvataju novu realnost, da više ne mogu da budu glavni svetski igrač koji donosi odluke prema svojim interesima i pita se za sve.

Od završetka Drugog svetskog rata, Amerika je igrala ključnu ulogu u MMF-u, što je proisticalo iz njene dominantne ekonomske snage u tom trenutku. Vremenom njena kvota je postepeno smanjivana, kao i nekim drugim značajnim zapadnim zemljama. Međutim, reformski proces je u poslednjih 20-30 godina bio dosta spor, a tokovi u svetskoj privredi, koji su bili izuzetno dinamični, nisu odražavali adekvatne reforme kvota i glasova u MMF-u. Zahtev zemalja BRIKS-a deluje opravdano s obzirom na parametre koji utiču na određivanje kvota, ali je pitanje kada bi mogla da usledi naredna preraspodela kvota. SAD, ali i neke druge najbogatije zapadne zemlje ne žele da izgube uticaj pa rade sve kako bi opstruisale taj proces.

***

MMF i Svetska banka su jedna vrsta akcionarskog društva, u kojem SAD imaju najveći uticaj. Dok MMF daje pozajmice koje obezbeđuju spoljnu likvidnost, Svetska banka daje novac za obezbeđivanje unutrašnje likvidnosti. Ove ustanove svoje pozajmice uslovljavaju zahtevom da ih daju u ratama, i to tako da nakon svake rate imaju pravo da od zemlje zajmoprimca zahtevaju određeni način vođenja ekonomije i društva.Tako, praktično, davanjem pozajmica nekoj vladi, MMF i Svetska banka postaju jedna vrsta njenog staratelja ili supervizora. Dok je specijalizacija MMF-a finansijska i monetarna sfera, Svetska banka svojim kreditima najčešće finansira obrazovanje, zdravstvo, reformu državne uprave itd. Praktično, to znači da poverioci dobijaju pravo da „upravljaju procesom reformi“, u odgovarajućem sektoru, odnosno da međunarodni činovnici iz finansijske sfere najčešće zajedno iz MMF-a i Svetske banke nastupaju prema malim zemljama, čije vlade traže pozajmice, i imaju uticaja bilo da je reč o pitanju poreza, penzija, socijalnih davanja, ali i obrazovanja, zdravstva, nauke i kulture. Kao glavno nasleđe sistema Breton Vudsa pod vođstvom SAD, MMF i Svetska banka su osmišljeni kako bi sprovodili međunarodnu ekonomsku i monetarnu saradnju, osigurali zajmove i pomoć zemljama članicama i međunarodnu finansijsku stabilnost. Ali globalni ekonomski poredak u svetu značajno se promenio od početka novog veka. Danas postoji međunarodni ekonomski sistem u svetu nacionalizama. Kreatori bretonvudskog poretka pre 80 godina shvatali su njegov značaj i stvorili su sistem koji je odgovarao potrebama vremena i imao na umu internacionalističku, čak i kosmopolitsku težnju. Ali ako se svet danas kreće ka politici nacionalne samodovoljnosti i nacionalnog interesa iznad svega, onda međunarodniekonomski sistem uređen pravilima ne samo da nema smisla, već i neće moći da postoji ili može da završi u potpunoj irelevantnosti.

dr Dejan Jovović, naučni savetnik i redovni član NDES-a