Početna > Izdanja > Broj 122-123 > Ekskluzivno - Dejan Jovović

Sedam i po decenija od osnivanja bretonvudskih institucija - Kritika MMF-a -

U julu ove godine navršava se 75 godina od osnivanja Međunarodnog monetarnog fonda, najvažnije svetske finansijske institucije, kao i Svetske banke. Osnovani su na svetskoj konferenciji o monetarnim i finansijskim problemima u Breton Vudsu (SAD), koja je održana od 1. do 22. jula 1944. godine.

U Breton Vudsu dogovoreni su principi posleratnog međunarodnog monetarnog sistema. MMF je trebao da obezbedi saradnju u oblasti međunarodnih plaćanja i politike deviznih kurseva i da odobrava kredite za kratkoročno uravnoteženje platnog bilansa, a Svetska banka je dobila zadatak da dugoročnim kreditima, prevashodno u infrastrukturi, omogući obnovu i razvoj privreda zemalja članica.

Od formiranja MMF-a u Breton Vudsu pa do danas mnogo toga se promenilo u svetskoj privredi. Do kolapsa bretonvudskog monetarnog sistema došlo je davno, 15. avgusta 1971. godine (kada je suspendovana spoljna konvertibilnost dolara u zlato), ali se MMF još uvek, i pored „proširene delatnosti“ i omekšane „uslovljenosti“, pridržava prevaziđenih univerzalnih recepata, zbog kojih trpi kritike širom sveta.

Kada je osnovan MMF, njegova namena bila je da pomogne razvoju nacionalnih ekonomija i da omogući nerazvijenim državama da se, koristeći finansijska sredstva ove međunarodne institucije, brže razvijaju i da države, koristeći svoje komparativne prednosti, postanu sve razvijenije i tako što više smanje jaz između bogatih i siromašnih zemalja. Takva je zamisao bila na samom početku, a u praksi sve je bilo potpuno drugačije. Obrnuto od onoga što je zacrtano međunarodnim pravnim aktima, MMF je postao „žandarska palica“ u rukama Vol Strita i FED-a (Američke federalne rezerve).

Doktrina MMF-a, u kome SAD imaju pravo veta, bazira se na neoliberalizmu gde se, između ostalog, traži svođenje države na minimum regulatornih funkcija u oblasti privrede. Zemljama sa dugovima i deficitima nameće se liberalizacija trgovine, cena, kursa nacionalne valute, kamata, stranih investicija, zatim privatizacija, smanjenje javne potrošnje, veća štednja, otpuštanje viška radne snage, smanjenje plata u javnom sektoru i penzija i dr.

Neoliberalizam danas zapravo formuliše tzv. Vašingtonski konsenzus (iz 1990), objedinjujući osnovne principe na kojima treba da počiva ekonomska politika, a bazira se na „stabilizaciji, liberalizaciji i privatizaciji“. Ova danas veoma poznata i često ozloglašena fraza u raspravama o trgovini i razvoju često se smatra sinonimom za neoliberalizam i globalizaciju. U formulisanju ovih principa ključnu ulogu su imali MMF, Svetska banka i Ministarstvo finansija SAD sa sedištem u Vašingtonu, pa otuda i naziv.

Vašingtonske institucije u deset tačaka preporučuju: budžetsku disciplinu; usmeravanje javne potrošnje u oblasti koje daju visoku stopu ekonomskog povraćaja i imaju potencijal za pravedniju preraspodelu prihoda, poput ulaganja u primarnu zdravstvenu zaštitu, primarno obrazovanje i infrastrukturu; poresku reformu kojom se smanjuju poreske stope, a proširuje osnov za oporezivanje; ukidanje ograničenja kod formiranja kamatnih stopa, odnosno njihova liberalizacija; politiku konkurentnih deviznih kurseva; liberalizaciju trgovinskih tokova; liberalizaciju stranih direktnih ulaganja; privatizaciju; deregulaciju tržišta; zaštitu privatne svojine.

Ekonomske politike, prvenstveno zemalja u razvoju, koje su se bazirale na ovim principima uglavnom su dale slabe rezultate.

Receptura prilagođavanja MMF-a bazira se na tradicionalnom monetarnom pristupu analizi platnog bilansa, koji predstavlja teorijsko-analitičku osnovu makroekonomske politike i uslovljenosti korišćenja njegovih sredstava. U literaturi je prihvaćen naziv da je pristup MMF-a „monetaristički“, a teorijski je zasnovan na monetarnom pristupu platnom bilansu. U njegovoj osnovi leži kratkoročni karakter prilagođavanja i restriktivnost monetarne i fiskalne politike jer monetarizam pretpostavlja poreklo platnobilansne neravnoteže u ex ante višku ponude novca. Platni bilans se posmatra kao isključivo monetarni fenomen, gde deficit nastaje kao rezultat neusklađenosti monetarnih varijabila ponude i tražnje novca.

Poznato je da je osnovni restriktivni monetaristički pristup MMF-a usmeren ka tome kako će zadužena zemlja da vraća dugove, a manje ga zanima razvojna komponenta i pitanje zaposlenosti.

Dobar primer su baltičke zemlje koje su, sledeći recepturu MMF-a, drastično morale da smanje zarade, a kao rezultat primenjenih mera imale su veliki pad BDP-a. Uloga MMF-a, čija je politika u funkciji globalnog kapitala, jeste da odobrava kredite pojedinim zemljama pod uslovom da prihvate sprovođenje neoliberalne ekonomske doktrine, što se, po ocenama mnogih kritičara, svodi na politiku „ekonomskog neokolonijalizma“. Najveću korist od ovakvog pristupa imaju velike multinacionalne korporacije i banke, a ne građani zemalja koje sprovode tranziciju.

Veliki broj kritičara tvrdi da je MMF prisilno nametao neoliberalni koncept šok terapije svim zemljama u razvoju i državama koje su upadale u finansijske probleme, kao i ekonomsku politiku i kredite koji su dovodili do potpunog uništavanja nacionalnih ekonomija suverenih država. Slao je svoje eksperte po svetu da urušavaju finansije nacionalnih ekonomija, da ih dovode u dužničko ropstvo i da te države stave pod potpunu kontrolu međunarodne birokratije i multinacionalnih kompanija.

Sve je to rađeno pod parolom slobodnog tržišta, ljudskih prava, privatne svojine i stvaranja otvorenog društva, koje donosi blagostanje u zemljama u kojima su primenjivane operacije „bez anastezije“ i izvršene okupacije suverenih država iznutra. Rezultat takve ekonomske politike bio je da je došlo do sve većeg raslojavanja, kako između razvijenih i nerazvijenh zemalja u svetu, tako i do unutrašnjeg raslojavanja u samim zemljama, na male grupe političara i tajkuna sa jedne, i obespravljenih i osiromašenih građana sa druge strane.

Tako je, na primer, poznati američki ekonomista i nobelovac profesor Džozef Štiglic ukazivao da MMF-ov program štednje i smanjenja troškova nije dao pozitivne rezultate, već vodi ka padu privredne aktivnosti i recesiji. Svojim rigidnim, jednostranim i nefleksibilnim pristupom, koji traži makroekonomsku stabilnost a zamemaruje razvoj, MMF je pokazo da svoj krizni model ne prilagođava specifičnostima pojedinih zemalja.

Poznati su primeri njegovih neuspelih programa u Indoneziji, na Tajlandu, u Južnoj Koreji, Rusiji, Brazilu, Argentini i sl, koji su tamo samo pogoršali ekonomsku situaciju i pokazalo se da MMF više brine o interesu finansijskih tržišta nego o razvoju zemlje-članice kojoj treba da pomogne. Od bivših socijalističkih zemalja koje su prošle tranziciju, Slovenija, Češka i Slovačka izbegle su diktat MMF-a i našle sopstveni model razvoja, dok je recimo Rusija počela ubrzano da se razvija kada je prekinula saradnju sa njim. Pojedine azijske zemlje su ostvarile visoke stope privrednog rasta bez saradnje sa MMF-om.

Štiglic nema poverenja u MMF i tvrdi da su drastične mere štednje koje propisuje svojim klijentima „pogrešno rešenje“ koje ne funkcioniše na pozitivan način u kriznim uslovima. Više puta je oštro kritikovao MMF zbog politike prema Grčkoj i drugim prezaduženim državama evrozone, optuživši ovu globalnu finansijsku organizaciju da te zemlje gura u još dublju krizu. On je tvrdio da se kriza dugova u zoni evra nikako ne može rešiti restrikcijama potrošnje. Umesto toga, trebalo bi podstaći privrednu ekspanziju kroz stimulisanje državne potrošnje.

Prema njegovoj formuli, države koje se suočavaju sa dužničkom krizom ne treba da slušaju savet MMF-a, koji zahteva ograničenje budžetske potrošnje, već sve snage treba da usmere na „rast privredne aktivnosti i zaposlenosti“.

Kao veliki pobornik protiv inflacije, MMF lako prihvata recesiju i pad proizvodnje u zemlji, a zanemaruje nezaposlenost i siromaštvo. U svim ključnim oblastima gde je intervenisao, kao što su razvoj, vođenje finansijske krize i tranzicija, njegova liberalna doktrina nametnuta zemljama u teškoj ekonomskoj situaciji pokazala je krupne greške. Striktno nametanje ekonomske ortodoksnosti kada su u pitanju liberalizacija tržišta, smanjenje budžetskog deficita i druge mere, nije poštedelo zemlje u kojima je intervenisao teških finansijskih potresa, pa se postavlja pitanje da li je „umesto vatrogasca postao piroman“.

Njegovi krediti za strukturno prilagođavanje (koji treba da budu u nadležnosti Svetske banke), pokazali su se prilično neefikasnim u sprečavanju valutnih kriza i obezbeđenju stabilnog privrednog rasta u prezaduženim zemljama u razvoju.

Treba imati u vidu da jednostrane šablone i univerzalne „lekove“ MMF-a ne treba uvek bezrezervno prihvatati, jer je praksa pokazala da je njihovo striktno sprovođenje u mnogim zemljama dovodilo do produbljivanja krize, sloma privrede i socijalnog raslojavanja.

MMF je izgubio onaj značaj koji je nekada imao, pa mnoge kritike koje dobija pokušava da ublaži uvođenjem raznih novih i nepoznatih „olakšica“ sa nejasnim značenjem i funkcijama, umesto da se pridržava svog Statuta i da deluje onako kako piše u članu I, a to je prvenstveno u monetarnoj sferi. Ovakvim širenjem svoje „delatnosti“ u skoro sve oblasti privrede i društva zadire u politiku i mehanizme drugih međunarodnih razvojnih institucija, što dovodi do određene konfuzije kod zemalja primalaca pomoći. MMF nije razvojna institucija, zbog čega ima veoma siromašan dijapazon strukturnih reformi.

MMF više nema onu konstruktivnu ulogu u svetskoj privredi koju je imao niz godina posle Drugog svetskog rata i „sistem i institucije iz Breton Vudsa“ moraju da budu temeljno reformisani.

Zato je potrebna reforma MMF-a, pre svega u samom mehanizmu odlučivanja, odnosno preraspodeli nacionalnih kvota i glasačke snage zemalja članica, koju sprečavaju najbogatije zemlje na čelu sa SAD, koje sa visinom kvote i brojem glasova mogu da blokiraju donošenje svih najvažnijih odluka u ovoj međunarodnoj finansijskoj instituciji.

dr Dejan Jovović, naučni savetnik i redovni član NDES


Berza

investicioni fondovi

kursna lista